Сва та прашина, говорила ми је, не знам како уопште успеваш да дишеш у том ужасу... Мени не да мало тог креативног нереда није сметало, него најчешће уопште нисам могла ни да схватим о чему моја мама прича и шта је, побогу, толико узнемирава. Знала сам, рецимо, да сам претерала кад сам једном приликом покушала да тмуран и мусав новембарски дан мало „зашарам“ и развеселим тако што сам на прозоре полепила разнобојне кругове свих величина. Ја сам, наравно, уживала у тој изненадној радости и пролећу које ме је „нападало“ с прозора кад му време није, док мојој мами „пролеће у новембру“ уопште није пријало. Напротив. Мислим да је ванредно стање потрајало пар дана, тачније док не знам више којим све средствима нисам некако успела да састружем и последњу тачкицу самолепљивог папира са стакла.
Данас се, рекла бих, жене знатно мање потресају око мрва, прашине и реса. Модерне домаћице су се (без и трунке нервирања око тога шта ће околина на то каже) решиле завеса, ослободиле хеклераја, гоблена и осталих ручних радова, а на сигурну удаљеност су телепортовани и сви порцелански украси, као и сав кристал који су наше маме тако брижно гланцале. Скоро па да помислим како се жена новог доба ослободила свих стега и мука и како (па нека прича ко шта хоће) несметано ужива у животу. Ништа од тога, нису је тако васпитавали. Ту (скоро па „џанки“) потребу за савршеним, беспрекорним и лепим у сваком тренутку само је препаковала. Отприлике као када би се пијанац пребацио на неки од опијата не би ли се решио зависности. Тако је и она још једном, да простите, глупаво бирала да се читав живот мучи, бичује и (само)кажњава.
Модерни таргети вечитог женског незадовољства данас се врте око дужине трепавице, правилности исцртаног лука обрва, дужине косе и квалитета локне, количине силикона који је неопходно у себе убризгати, тренди крпица које се морају поседовати, баш као и „must have“ торбица и сандала. Ту су још и килограми&грами, обим кукова, струка, правилан (и успешно фотогеничан) избор партнера. А то је тек почетак! Следи у историји незабележен труд око тога да се све то тако савршено још савршеније упакује и презентује на друштвеним мрежама. Јер, тамо се тек мора блистати; у три смене, за празнике, током годишњег одмора, па чак и на боловању...
Има ли шта нормалније од тога да се на зид „окачи“ беспрекорно профилтрирана и дотерана фотка из болничке постеље? Нема, наравно. Евентуално би селфи из купатила могао нешто да уради као донекле прихватљива замена. Бар док дама не колабира од глади, фрустрације или већ нечег трећег и не заврши у постељи. Онда је већ лакше...
Оно што ми је у читавој причи можда и најинтересантније јесте чињеница (бар тако говори моје досадашње искуство) да ову агонију брушења тог ничега неретко најинтензивније проживљају оне најинтелигетније међу нама. Кад мало боље размислим, колико год ми то било интересантно, заправо ме уопште не чуди. Јер, управо су те – најпаметније, најуспешније, и најсавесније међу нама биле ономад најбоље и најпопуларније девојчице у разреду; научене да је највећи успех задовољити туђа очекивања. Прво родитеља (евентуално родбине), а потом околине – од учитељице, преко наставника и разредне, па до професора на факултету и на крају – послодавца. Ту су још и очекивања пријатеља, познаника, колега, комшилука, кумова, партнера... Једном речју, пуно радно време до краја живота како би се свима њима угодило и погодило по вољи и жељи. У преводу, сав тај рад и труд како би се испунила туђа очекивања.
Тамо негде после четрдесете, кад се схвати да је времена за исправке и корекције све мање, обично крене нешто као „буђење“ најлепше, најпријатније и највољеније девојчице из наше приче, којој је – ако бисте питали људе из окружења – све ишло на руку. Кад оно, „деси се нешто потпуно неочекивано“. Наша је девојчица схватила да је кавез у ком се обрела, колико год био златан, и даље само кавез. А потом? За једне је ова горка пилула разлог да се коначно пробуде и крену да живе по свом; за друге повод да почну да (за нимало пријатну спознају) до краја живота криве и прозивају све око себе; а за треће узрок (не зна се ког по реду) елегантног скретања пред препреком и промене фокуса. Још једно феноменално путовање, шопинг, естетско „освежавање“ или можда незаборавно лудовање на неком партију? Или, што да не, све те сензације и надражаји у пакету... Само да блажена пријатност неспознавања себе потраје што дуже. Рецимо, до краја живота. За после ће се наше успаване девојчице већ некако снаћи.
Или ће, како је то Скарлет лепо смислила у „Прохујало с вихором“, о томе размишљати (мало) сутра...
Јасна Будимировић
