Пораст је био чак 30 одсто, што се није десило у претходних десет година од када се у овој болници започело са лечењем ове врсте зависности. Све почиње као игра, уз по који одигран тикет, а касније прелази у болест над којом зависник нема контролу.
"Почео сам од шестог разреда Основне школе. Са другарима сам тек онако ради забаве попуњавао по неки тикет, по 100 или 200 динара одвајао од дзепарца. Међутим, на тикетима се нисам зауставио. У средњој школи сам одлучио да опробам срећу на апаратима и тако сам упао у зачарани круг. Коцкање је болест која вас целог обузима, не размишљате ни о чему другом, већ само о томе како ћете да одете и одиграте нешто", започиње своју причу за РИНУ тридесетогодишљи М.Ј, лечени зависник од коцкања.
Упао је амбис из ког није било повратка. Постао је стални посетилац коцкарница, добици су били мали, а губици много, много већи. Дугови које је направио достигли су астрономске цифре, али је увек мислио да ће све решити наредним коцкањем што се никако није дешавало. Како каже, пред породицом је имао одличну "маску", па нико врло дуго није посумњао да има озбиљан проблем.
"Колико вам је у тим моментима испран мозак, најбоље доказује пример када сам своје дете од пола године оставио у аутомобилу и отишао да се коцкам. Потпуно сам заборавио на бебу, у коцкарници сам био сатима и тек кад сам кренуо кући схватио сам да сам дете оставио у колима. Оно се било заценуло од плача, захвалан сам Богу што се тада није десило још нешто страшније. Тада је породица видела да много тога није у реду, да имам проблем. Изубио сам емоције, вољу. Био сам потпуно уништен", прича М.Ј и додаје:
"Јако чудна болест, просто ме је цела обузела толико да ме ништа друго није занимало сем те коцке. Био сам кући са породицом физички, али психички сам мислио само о коцки. Чачкао сам телефон свој, проверавао резулатате, тикете и утакмице. Када ми жена нешто прича, на једно уво ми уђе на друго изађе".
На наговор родитеља и супруге кренуо је на одвикавање од коцке, чисто како би им удовољио јер сам још увек у потпуности није схватао да има проблем. То је спознао тек када су га стручњаци суочили са стварношћу. Први дани његовог боравка у здравственој установи били су паклени, али су га препородили. Ни са ким није имао контакт, и све време је размишљао о оцу, мајци, супрузи.
"Нисам знао да ли ме је супруга напустила, како ми је дете. Страховао сам за породицу, да ли ће их звати дужници или доћи на врата да их малтретирају. То су такве кризе и такве муке какве никоме на овом свету не бих пожелео. Желео сам да коцкам, буквално сам првих месец дана на лечењу сањао како пупуњавам тикете или играм рулет. Али, уз помоћ врсних лекара успео сам то да пребродим. Дао сам свој максимум како бих истрајао у овој мучној борби и излечио се. Нисам желео поново да разочарам родитеље, супругу за коју сам сазнао да је после свега остала уз мене", искрен је наш саговорник.
За све младе људе овај зависник од коцкања има само једну поруку, за коју се нада да ће да допре до свих који имају овај проблем.
"Од коцкања "нема хлеба". То вас растури на ситне коамде, горе него дрога или алкохол. Једна од најтежих болести. Сви ти добици су привремена ствар, кад саберете месец, два, годину.. видите да сте стално на губитку, а ваш живот се уништава. Са коцкањем уништиш своју прошлост, сви забораве ко си и шта био, своју садашњост која буде ужасна, али и своју будућност", поручио је овај зависник који је недавно изашао са лечења и нада се да ће иако тежак, пут до потпуног оздрављења уз помоћ најмилијих бити могућ.
РИНА
