Но, по покојном агро инжењеру Јовану Контрићу из Кумана, ергелаш није “житељ” ергеле, већ слободна индивидуа која је бар пола године ван штале, без узде и ама. За разлику од парипаша што ноћи у штали, а дању вуче плуг, кола, тарнице, чезе, саонице или окреће долап. А гос’н Јова је седамдесетих и осамдесетих у родном селу руководио задругом, где је у yелепу било преко 700 приплодних кобила. Посебно бираних, крупнијих од нониуса и с тежим рамом костију, да ждребад буду баш напредна и као годишњаци или двогоци постану прима месо за избирљиве Талијане. А добро однегован омац тежио је као два утовљена бика. Не у килограмима, већ у лирама.
Кумане су једино наше место где је очувана ова посебна раса, малих дурашних, која ни зими не мора у шталу. Од септембра добију зимску, дугу длаку, као овчије руно, која по мразу још нарасте кад се на њу ухвати иње. Наводно су остали иза номада Кумана, добрих јахача и сурових ратника пристиглих и на Балкан, које су поразили Монголи негде у 13. веку. Раштркали су се по пустама и гудурама, а у Македонији су спомињани до доласка Турака и оставили име Куманову.
Ергелаш, вековима гајен у Ковиљском риту, лепши и крупнији је од рундавог рођака из Кумана и близак полудивљем коњу из делте Дунава. У Европи такозвани ферал коња има још у Португалији (зову их сораја) и Велсу. Ферус је на латинском "диваљ", али овде дивијих, осим у зоо вртовима, више нема. Вештачки се чува још мало пжевалског коња (име по пољском официру Н. М. Пжевалском који је срео ту врсту у Монголији 1879), док је европски варијетет тарпан изумро пре више од сто година. Око 1900. у Америци је било близу два милиона мустанга (шпански израз за ничију, мешану стоку), потомака коња донетих Колумбовим и Кортезовим лађама око 1500. Сачували су изванредне особине иберијца (мешавина арабера, бербера и андалужана), јер су конкистадори јахали најбоље што имају, али по Невади, Вајомингу, Орегону и Монтани трче и шарени yелепи “украшени” особинама тешких артиљеријаца, малених понија, па и енглеских полукрвњака.
У САД је 21. век дочекало око 33.000 слободњака, које сад штити посебан закон (и дивље магарце) јер им је претило истребљење. Модерну технику хватања мустанга прославио је филм Yона Хјустона "Неприлагођени" с Мерилин Монро и Клерком Геблом. Ловили су их брзим камиончићима, тако што им набаце на врат ласо везан за тешку аутомобилску гуму. Јадни коњи трче пустињом док не изнемогну, па их прогонитељи лако савладају. Сваке јесени се нека крда намаме у корлат и продају за тек 25 долара сваком ко докаже да има услове да их негује и евентуално укроти, али и потпише да их неће отуђити наредних 12 месеци.
Америка није имала коње до доласка Европљана, мада налазишта доказују да је Нови континент њихова постојбина, али су нестали у последњем леденом добу. Но, кад су се вратили, постали су највећи љубимци домородаца, међу чијим вигвамима су као домаће животиње луњали само пси. Команчи и Апачи су гајили коње с великом љубављу, а племе Нез Перц чак створило и расу која је сад у свим светским каталозима. Стручном селекцијом је добијена чувена апалуса (по реци Палуси), предиван шарени коњ, витке линије, брз и издржљив, погодан за дресуру. Но, на истеку 19. века, америчка војска се брутално обрачунала с Индијанцима и побила им малтене све коње. Тек је 1938. група ентузијаста од неколико преживелих грла обновила расу и сад је већ више стотина хиљада регистрованих шараца познатих по ситном, гиздавом кораку, а поребарке. Пастув Хидалго јунак је невероватне приче (исто филмоване) која почиње у циркусу Бафало Била а окончава тријумфом над бираним арапским парипима негде у Авганистану. Ако је бар пола сторије тачно, онда су Индијанци били прави доктори генетике.
Двоноги отац телета
У школи кренуло теле, а мама крава га пита кад се вратило како је било. Каже све ОК, учитељица га хвалила, остала деца нису га много чукала, само му ждребе безобразно рзало на ухо да му је мама обична крава, а његова прелепа расна кобила. Прогута мама прежив и увреду, али кад је сутра пратила потомка у школу, посаветова га: Ако понови ону пакост, одговори, да сви чују, да је његов тата обичан коњ, а твој - ветеринар!
Код нас су најпознатије ергеле Љубичево код Пожаревца, Зобнатица (Бачка Топола) и Карађорђево (Бачка Паланка). А било их је и широм СФРЈ. По оној у Липицама (Словенија) зове се и читава раса, створена пре више од два века од шпанских пастува с доста араберске крви и домаћих кобила, а за потребе ноблеса Беча. У мађарској ергели Мезахеђеш је “произведена” најпопуларнија раса Паноније, нониус, довољно брз и ватрен за јахање али стрпљив и снажан за плуг, кочије, фијакер. И то све од једног јединог праоца. Пастув имена Нониус, који је “служио” у армији Наполеона, заробљен је 1813. у бици код Лајпцига и као ратни плен додељен Угарској. Наводно је преживео и поход Француза на Москву и зато изабран као пепињер (осемењивач). Стручњаци су веровали да ће пренети наследницима срчаност, издржљивост и интелигецију и нису се преварили.
Презимена Ергелашев, очигледно изведено од занимања неког претка (можда власника,“директора” ергеле), има у телефонском именику Србобрана и Новог Сада. Негде и чикоше, младиће веште са коњима, зову ергелаши.
Павле Малешев
