“Кроз степу снежну тројка јури / и тако тужно прапорци звече”, деценијама нас је слала у романтичну руску зиму Оливера Марковић моћном романсом. Та тројка је заиста била (ваљда још јесте) чудо невиђено. Лаке санке, али простране за три-четири путника, летеле су по царској Русији брзином већом и од 45 километара на сат. Вукли су их чувени чилаши пореклом из штале Орлов, ергела Кренов, касније названи “орловски касачи”, мада су у тројки леви и десни пастуви галопирали, а онај у средини, логов, једини држао правилан кас. На свету нема запреге где ати грабе другачијим стилом. Уз то, сваки коњ је морао и да гледа на своју страну. Тројкама су се возиле важне господичне и бојари, али и разносила пошта муњевитом брзином јер су коњи мењани на уредно одржаваним постајама.
Иначе, гроф Орлов, миљеник Катарине Велике, створио је ову чувену расу од арапског пастува Сметанке, добијеног од царице, а заробљеног у једној (успешној) бици са Турцима 1780. Наводно је баш Катарина свом омиљеном официру, једно време и интимусу, поклонила коња, мада се прича да је бескрупулозни гроф унајмио највештије Цигане да га украду из царске штале. То тврди и једна руска ТВ серија, али сам се силно разочарао што је приказан као - мрков. Био је, кажу све енциклопедије о коњима, белац, али боје кајмака, па му отуда и име. Имао је доста крви арапских ждребаца, али оплемењен и другим линијама, па довољно крупан за носиоца нове расе.
Прапорци се на руском зову бубенци и колаколчиники (мала звона). Нису само тројке носиле прапорце од лимених или ливених лоптица, са металним кликером унутра и уским прорезом у облику искривљених уста. Да се цилик јаче чује, везивана су зими на све запреге. Шнирани су на кајишеве, бар три до десетак комада, и као венац везивани коњима обично на доњем делу врата или чак оглавини. Намера практична, да се опомену све на путу, а и романтична свима, осим коњима. Прапорци су, наравно, коришћени и у Панонији, кад су презане саонице или зими јахало из нужде, због тренинга коња или “вијања Божића”. Нису баш звекетали често јер су били знак престижа. Нису били ни јефтини, па су их носили углавном газдачки, ирошки, коњи. Још се могу наћи да висе по зидовима, али само као украс.
И неке друге санке и звонца могу се чути широм глобуса, нарочито за Божић. Чувену америчку песму “Џингл белс” компоновао је још 1857. у Бостону неки хоровођа Џејмс Пинпоинт за Дан захвалности (четврти четвртак у новембру). Многима се свидела, отпевана је и месец дана касније и постала - божићна. Иако се и не спомиње Божић! Светски је позната од 1940. године, кад ју је у свој репертоар уврстио Бинг Крозби и знатно оплеменио својим топлим гласом. Првобитни назив песме је био “Вожња једнопрежним санкама”, а рефрен у преводу је: Звоне звонца / целим путем звон / О, како је лепо возити се у санкама које вуче један коњ!” Ритам каса, жива мелодија и певљивост, учинили су сонг власништвом целог света, али се ретко ко сети да је посвећена - прапорцима.
Прапорце, лепе и скупе, теже је набавити од обичних звона ливених од бронзе што се вешају овцама, кравама и воловима , али најређе је једно мало звано фицигов. Уместо клатна, има још једно звоно, па му је звук незабораван. “Обичним” домаћим животињама се вешају јефтинија звона. Рецимо, клепетуша, веће звоно дубљег звука је од лима. Не само што је било популарно код сточара, већ је ушло и у сваку кућу и свакодневни речник па су за сваку мало говорљивију снајку качили ознаку да не престаје да дивани “као клепетуша”. Но, било је и другачијег односа према овој корисној справи: Деци која нису проговарала ни у другој-трећој години давали су да пију воде баш из клепетуше. Нарочито женској јер ниједној мајци, а посебно теткама и бабама, није било свеједно да њихову миљеницу може да надлаје свака шуша.
Прапорци су ушли у руске романсе, али и сви наши тамбураши још знају ону лагану “Звони звонце, чобан тера овце” или још певљивију “Поји Миле волове на реци, на дешњаку меденица звечи” јер је и меденица врста звона, од меди, бронзе, на једном страном језику - хрватском.
Најситнија звона се јаче и даље чују од оних највећих, као што су “цар звоно” у Кремљу тешко чак 180 тона, али напукло и без гласа или једно још веће у Бурми (око 300 тона) које су 1608. Португалци ко зна зашто премештали и испустили у реку, где још лежи и ћути као риба. Прапорци се користе и приликом службе у православној цркви, на шта подсећа и чувена порука Доситеја Обрадовића од пре више од два века:” Школе, школе браћо Срби, а не звона и прапорци!” Надалеко је чувено звоно на православној цркви у Чуругу подигнутој 1862. Тешко је 4.775 килограма, а оглашава се нотом “контра ге”.
Павле Малешев
