А како је потврдио министар Младен Шарчевић, број просветних радника у наредним месецима неће се увећати само због укидања забране запошљавања већ и због увођења једносменског рада у још 200 школа.
Према његовим речима, надлежни у свим школским управама, а онда и директори, добиће упутство с препоруком да приликом расписивања конкурса првенствено воде рачуна о дужини чекања на стално запослење и о радном доприносу учитеља, наставника и професора.
– Правиће се спискови и захтеви, а имамо механизам контроле у коме је Министарство просвете последњи филтер – додао је. – Дао сам сугестију свима: где год имамо спорну ситуацију, нека се она издвоји и тимски реши, зарад људскости и праведности.
Реформа јавног сектора у виду мера забране запошљавања спроводи се од краја 2013. Већ након прве године њене примене Унија синдиката просветних радника Србије указала је на сву апсурдност те одлуке, будући да сваке године у пензију оде између две и по и три хиљаде њихових колега, а да на листама технолошких вишкова или радника са непуном нормом нема увек одговарајућег кадра који би могао заузети њихова места. Имајући у виду и стални пад броја ученика, у више наврата позивала је надлежно министарство да уместо тога уведе механизам строге контроле оправданости запошљавања, што је и учињено у октобру 2017, а представља, према мишљењу Уније, једини помак.
– У просвети, нажалост, није проблем направила само забрана запошљавања која је на снагу ступила пре шест година, него је у њој одавно било тешко добити уговор на неодређено време – каже председница УСПРС Јасна Јанковић. – А то све због тога што су се смањивала одељења услед мањка уписаних ђака, а и тамо где је могло, није било слуха или је било страха да ће остати технолошки вишак на једној страни, док би се на другој примали нови. Тако имамо људе који чак 20 година раде на одређено време. Рекла бих, никад нису стигли на ред. Никад није било никог да за њих каже две-три лепе речи. Када ме питају ко су ти људи, обично кажем, иако их лично не познајем, како знам да су добри наставници и вредни радници јер су могли да буду замењени сваког августа, а и раније, да нису испуњавали своје обавезе у школама. Чини ми се да смо се највише огрешили управо о оне који су велик део радног века дали просветном систему, а да ми као друштво нисмо успели да сагледамо колико су нам важни.
И вероучитељи на чекању
Веронаука у школе враћена је 2003, али досад није направљен модел који би пружио праведан статус њеним предавачима. Последњи пут кад је УСПРС о томе причала са владом било је усвајање закона (ЗОСОВ) октобра 2017.
– Предлагали смо модел по којем би остали на листама које би правила Црква, јер нисмо желели да се мешамо у њене одлуке, али смо желели да оне школске године када ради вероучитељ буде примљен за стално. Тада је почела прича да ће се то десити када се укине забрана запошљавања и на томе је остало. Дакле, и 2.000 вероучитеља сада мора да стане у ред јер и они чине групу од око 33.500 запослених на одређено време. На свету не постоји земља која 17 година крши сопствени Устав и да то пролази без велике помпе. Вероучитељи нису такви да ће изаћи и протестовати, а ни Црква није превише агилна у том смислу, имајући друге проблеме којима се бави. Тако благима и посвећенима, како сам их доживела, мислила сам да им треба неко ко би за њих рекао неколико речи. Сада је прилика да се о њима разговара и бићу прва која ће поставити то питање када дође тренутак да се укине забрана – истакла је Јанковићева.
Међу ускраћенима за штошта што се стално запосленима подразумева, па и за планирање будућности на дуже стазе, најбројније су просветне раднице до 30 година.
– У просвети ради 108.000 људи, а око 33.500 њих на одређено време. Практично, имамо трећину система која је прво угрожена јер сваког момента може добити отказ, а друго несигурна у материјалном смислу јер не може да подигне озбиљнији кредит, рецимо да купи стан. Од свих њих 69,7 одсто чине жене. Све оне које нису имале те уговоре, када би им истекло трудничко и породиљско, остајале су без посла – додаје Јанковићева. – Ми смо се свих ових година одрицали најперспективнијих кадрова у просвети, па иако је важно искуство, деца препознају и апсолутно цене младост, енергију и живост.
Истичући да укидање забране запошљавања још увек није званично, јер томе претходи састанак министра Шарчевића са премијерком Аном Брнабић, а онда усвајање од стране Владе и објављивање у „Службеном гласнику”, Јасна Јанковић дала је сопствену процену колико би просветних радника могло добити трајне уговоре.
– С обзиром на то да нико нема чаробни штапић, не могу рећи колико ће од тих тридесетак хиљада људи моћи да добије уговоре за стално. Последњих шест година нама је природним одливом отишло 18.000 просветних радника, не рачунајући оне који су дали отказ, нашли други посао или отишли у иностранство. Моја сигурна процена је да је преко 20.000 особа на местима која нису ограничена временом (замена труднице, први мандат директора који се чува, неплаћено одсуство). Али укидање забране запошљавања апсолутно не значи да ћемо сада расписати 20.000 конкурса, нити бих прва била за то, због тога што морамо да имамо јасну и добру контролу над тим. Сигурна сам да има много људи који су одавно заслужили да буду примљени на неодређено време, али треба водити рачуна и о онима који нису заслужили. То је ствар најпре самог колектива, где ће председник синдиката својим потписом одобрити или не одобрити расписивање конкурса. Он, по садашњем закону, не може спречити да директор затражи конкурс, али није неважно ако да негативан одговор. Друга инстанца која ће контролисати његово расписивање јесу радне подгрупе на територији школских управа. Оне од 2015, откад смо потписали колективни уговор, раде на распоређивању технолошких вишкова и практично знају каква ће ситуација бити са кадровима наредне године. Затим све то иде у Министарство просвете, које без сарадње са локалним самоуправама не може све знати – каже.
Без укидања поменуте забране, просвета, па и здравство, могу само да тону, додаје саговорница.
– У том случају, квалитетно образовање остаје празна прича. Ако се деси укидање, биће то, по мом мишљењу, најозбиљнији потез министра Шарчевића – закључује.
С. Милачић
