- Трубу сам највише волео, постао сам мајстор трубе, поред тога радио сам и у предузећу и на пољопривреди, сада имам овде око 60 ари малине, ништа ми није било тешко, нисам се либио ничега – рекао је за РИНУ Божидар Луковић трубач из Котраже.
Да овај инструмент има дугу традицију у његовој породици и окружењу доказује и труба коју је још његов деда донео са Солунског фронта.
Трубу ми је деда Љубомир донео са Солунског фронта, сад да узмеш нову трубу да не свираш на њој месец дана после не можеш да је покренеш, а на овој све још увек ради нормално, прича Луковић.
Божидар је добитник бројних признања, али ипак најдраже му је Мајсторско писмо, најпрестижнија награда која се додељује на Сабору трубача у Гучи, коју је добио 1996. године.
- Са трубом сам доста прошао, задесио сам се на Нијагариним водопадима где се налази једини споменик Николе Тесле, задесио сам се у Канади када је било отварање споменика и свирао. Иако сам некада помислио да одустанем од своје највеће љубави трубе није ми дозвољавала покојна супруга, она ми је била и највећа подршка. Све су ми драге награде, али ми је најдража Мајсторско писмо, када сам постао мајстор трубе, то је највеће звање на Сабору у Гучи. Када сам се ја такмичио конкуренција је била јака, спремали смо се са музичарем, припреме су трајале по два, три месеца и трудили смо се да одсвирамо најбоље, а имали смо и добру публику. Побеђивао сам када је био Бобан Марковић, Слобода Салијевић, Феад Сејдић, Мића Петровић, Светозар Лазовић Гонго – прича Божидар.
Његова највећа срећа како каже јесте у томе што има ко да га наследи, петоро уничића кренуло је његовим стопама, а неки од њих имају жељу и да можда некада засвирају на најпрестизнијем трубачком такмичењу у Гучи.
- Волео бих да будем успешан као деда и да некада наступам у Гучи, зато што увек када сам био мали ишао сам на Сабор трубача да гледам свог старијег брата како свира – рекао је Богдан Луковић Божидарев унук.
(РИНА)
