Уписао је Карловачку гимназију јер је у том тренутку живео у Сремским Карловцима; потом је отишао на студије новинарства на Филозофском факултету у Новом Саду јер није знао да је имао опцију да упише видео-монтажу; дипломирао на свом одсеку, али није очекивао да ће се запослити у бранши; ипак, долази најпре у спортску редакцију нашег листа „Дневник”, са жељом да буде новинар попут Небојше Петровића са “СОС канала”, али добија далеко другачија задужења.
Тренутно је новинар на „Омладинском радију” при Радио-телевизији Војводине, где је аутор емисије „Pop Up”, заједно са колегом Марком Лазићем, у оквиру које има прилику да се бави још неким областима које га занимају, као што је, пре свега - музика. Управо се зато и декларише као соло артиста, јер воли да свира и пева, а до сада има и снимљене две песме које већ више од пола деценије чекају да допру до радознале публике.
Ти који волиш видео-монтажу, радио си у штампаном медију, а сад си на радију. Како ниси отишао на телевизију, па да имаш сусрете баш са свим тим што те интересује?
- Мислим да то не би било онако како ја то желим - искрен је Стефан, признајући да га камера нарочито ни не привлачи. - Волим да имам неку аутономију, да будем креативан и да урадим све онако како ја желим, а знаш и сама да на телевизији то баш и не иде тако. Био сам у штампи, да, сад сам на радију, али не бих баш волео да сам на ТВ-у и да се често појављујем пред камерама, мислим да то није за мене.
Добро, али док не пробаш... Елем, у „Дневнику” си имао прилику да се оствариш као спортски новинар, али колико је то испунило твоја дечачка очекивања?
- Било је то занимљиво искуство и значило ми је доста то време проведено у „Дневнику”. Морам и да споменем мог бившег уредника Банета Пуношевца, који је заиста био сјајан. Доста сам научио тада, јер кад завршиш факултет, а мене новинарство тада и није толико занимало, онда је најбитнија пракса. Новинарство је занат, мораш да пишеш, да гледаш и учиш од колега како они то раде, тако да ми је значило баш то искуство. Е сад, нажалост, нисам пратио фудбалску репрезентацију Србије као Петровић, пратио сам мање клубове и друге спортове.
И, шта ти више „лежи” - штампа или радио?
- Не знам... Можда радио, мада има више посла, у штампи је све некако лакше, не мораш да снимаш, монтираш... Али, овде је аудио материјал, а то ми је блиско. Било ми је занимљиво и у „Дневнику”, нарочито када сам дежурао викендима, кад сам чекао 23 сата да се заврши утакмица, па кад морам брзо да убацујем информације и да уобличим текст, па крену стрес и адреналин... И, колико год то нисам волео, кад све завршим и кад цела страна буде готова, све испадне како треба, будем задовољан.
Да ли постоји нека област којом се бавиш у радио емисији „Pop Up”, а која је теби посебно блиска и важна?
- Биле су неке теме које су ми биле баш занимљиве, рецимо о реп музици, о неким метал бендовима... Кад нешто волим и имам прилику да презентујем у неком медију, то ми је доносило највише задовољства.
Чињеница је да те некако музика највише привлачи, мимо спорта - свираш гитару, колико сам видела... Како си почео да се интересујеш за музику? Ко су ти били музички узори који су те привукли одређеном жанру и начину музичког изражавања?
- Хајде да кренемо од тога да сам пожелео гитару у осмом разреду основне школе...
Вероватно за рођендан?
- Да, баш је било за рођендан, веровала или не. И то је била електрична гитара, јер на акустичној нисам могао да добијем одређени звук. Тако да сам учио сам, нисам ишао на часове и могу да кажем да није било једноставно, нисам имао учитеља, ништа ме није претерано занимало, имао сам Јутјуб па сам гледао туторијале. А у почетку сам хтео да свирам неке песме које, реално, нисам могао као почетник и ето... Онда је та гитара тако стајала, па сам неко време размишљао да је продам, али драго ми је што нисам, тако да сам касније кренуо мало озбиљније њоме да се бавим и то са професором Александром Дујином, који ми је помогао и да снимим први демо, неке две песме. Онда сам одлучио да сам све кренем да радим, па сам почео да правим мали кућни студио са основном опремом коју сам могао да приуштим. Ово је сад све много нашироко, испрескакао сам доста тога...
Који жанр је у питању и који су те бендови формирали?
- Највише ХИМ, јер ми је то омиљени бенд и једини за који не могу да кажем да има и једну лошу песму. Свака је боља и боља. А што се тиче жанра, не знам како бих дефинисао, јер како да то уради онај који ствара музику, то треба да ради неки критичар, шта знам. Али, хајде, најгрубље речено - рок. Мада, мене занима још свашта нешто, и електронска музика, реп, метал... Баш сам скоро слушао неке своје песме које још нису објављене, јер нису довољно добре да бих их објавио...
А шта им фали?
- Продукција и вокал. Планирам да ускоро избацим те песме које треба да се дораде, али фали ми још сто евра за нов микрофон! Ипак, баш мислим да су добре! Послушао сам их после ко зна колико времена, и стварно је добро, али чујем шта још треба да се доради, тако да се радујем томе да ћу их у неком тренутку коначно објавити.
И, какав је био осећај кад си чуо своје раније радове, нарочито сад кад планираш да спојиш Стефана који је био „клинац” са овим зрелијим Стефаном?
- Нема неке разлике што се тиче музике као музике, и даље ми се све свиђа и мислим да је суштински добро. Али, да, искуство је ту, и што више радиш нешто, то ћеш бити бољи. И слух ћеш развити и приметићеш шта не ваља. Тако да мислим да је добро што је прошло неко време, што нисам убрзао за свим, јер сам перфекциониста. У почетку сам мислио да ћу набавити основну опрему, снимаћу и објављиваћу то што урадим и небитно како звучи, а онда, кад кренем то да радим, само размишљам о томе зашто не би све звучало боље, кад већ може.
Да, али то је клизав терен, јер можеш да дођеш у ситуацију да ни за десет година ништа не објавиш, јер ћеш увек мислити да можеш нешто другачије и боље да урадиш и дорадиш...
- Јесте, да, али стварно желим да ово што сам већ урадио буде иоле добро. Не мора да буде савршено, али желим да будем задовољан и да пожелим да и други све то чују.
Будући да радиш на „Омладинском радију”, који јесте алтернативнији медиј који има специфичну циљну групу, бар у музичком смислу, какав утисак стичеш о младима у Србији и у ком правцу нам иде свет, музика, укуси, интересовања, стилови живота и све што је повезано?
- Па, добро си рекла да је „О радио” доста алтернативнији и онда кроз рад ту долазим у контакт са младима које све то и занима.
Који су аутоматски кул...
- Да, можемо тако да кажемо. Приметио сам да се метал музика доста враћа, баш сам радио причу о једној девојчици Викторији која је бубњарка и свира метал, и приметио сам да се слуша метал и да се враћа нека старија музика. Али опет, ако ћемо да гледамо ширу слику, могу да кажем да ми се не свиђа то што видим. Не знам ни који је тачно жанр у питању, јер није само треп, има ту и елемената фолка, нека мешавина, што је исто као што је „Гранд” некад био, само је сад унапређен, модернији. Тако да, не знам, свако треба да слуша шта жели и воли, али мислим да песме тог жанра носе неке поруке које баш и нису добре за младе људе.
Колико је управо то слика и прилика стања у друштву?
- Да не кажем да смо се ми као друштво одавно искварили... Људи који плаћају поруке за ријалитије, а ту је и та музика која се пушта, и јесу одраз нашег друштва које већ годинама не иде у добром правцу.
У контексту свега тога, ко ће и где ће бити Стефан са, рецимо, 35 година?
- Пре свега, надам се да ће бити срећан, мислим да је то најбитније. Нисам каријериста, немам неке пословне циљеве, више имам те неке уметничке. Да, волео бих да могу да зарађујем од музике, то би било савршено, али видећемо. Да, желео бих да будем срећан, да радим оно што волим и да су здрави сви који су око мене... Лепа порукица.
Леа Радловачки
