На потрошачима је да се навикну на цегер или зембиљ. За произвођаче је то пак мало теже, мада и они имају решење: уколико при производњи те најпопуларније амбалаже додају адитив D2W, добиће се врећица која је разградива након четири године и у њу ће роба моћи да се пакује и после забране. Међутим, питање је како ће се све то контролисати. Ми смо земља у којој је сива економија прилично развијена: осим регистрованих произвођача, пластичне кесе се производе и илегално у гаражама и на сличним местима којих има прилично.
Шта се практично ускоро мења?
Надлежни у Београду донели су одлуку о забрани употребе пластичних кеса од наредне године. Влада Војводине је недавно утврдила текст Декларације о заштити животне средине. Део тог документа такође је и забрана употребе пластичних кеса. Надлежни у Новом Саду су већ најавили да ће то учинити од 2021. Осталима градовима и општинама у покрајини је препоручено да следе новосадски пример. За заштиту животне средине је већ доста учинила и наплата пластичних врећица у супермаркетима и хипермаркетима. Лане је због цене од два до пет динара по кеси код нас потрошено свега 4.304,5 тона те амбалаже, или 3.000 тона мање него годину раније. Добро за животну средину!
А како на то реагују произвођачи кеса, који имају уходани систем производње и пласмана, шта ће бити с произвођачима и запосленима када тражња опадне? О томе власник „Мегапласта” из Сремских Карловаца Хаyи Драган Стојановић, који је био и дугогодишњи председник Удружења пластичара у Србији, каже:
У Војводини ради бар 300 прозвођача поменуте амбалаже, наводи он.
Како додаје, сваки од њих запошљава бар десета радника.
Осим тога, гранулат за нашу браншу производи ХИП „Петрохемија” у Панчеву, што такође упошљава доста радника. Уколико дође до забране, многи од тих погона и радних места биће угрожени. Неће сви кренути у увоз адитива ДЊ2 већ ће се те кесе продавати илегално, каже Стојановић.
Много компанија код нас има у пословној политици зацртано друштвено одговорно понашање и заштиту животне средине. Тако банке често деле биоразградиве зембиље са својим логом. Рецимо, ОТП група их поклања на презентацијама и сајмовима.
Добро су прихваћене. Један зембиљ у руци значи и бар једна кеса мање, зато не би било лоше да се што више компанија укључи у сличне акције.
Све што се код нас стави у промет а има ознаку да је биоразградиво, мора до прође контролу да би се добила одговарајућа документација која то доказује. Конкретно, за кесе је код нас задужена акредитована лабораторија за амбалажу и паковање при Технолошком факултету у Новом Саду. По речима професорке др Вере Лазић, произвођачи поменуте амбалаже су обавезни да једном годишње донесу биоразградиве кесе да се провери да ли се стварно ради о таквом артиклу. Уколико су испунили све услове, добијају документ о томе.
Касније је на инспекторима да контролишу ко ставља у промет кесе, и какве. С обзиром на распрострањену употребу пластичних кеса – има их на буквално свим пијацама у Србији, да не помињено маркете и друге – једно од кључних питања биће како спровести контролу, односно имамо ли довољно капацитета да збарану контролишемо.
Д. Вујошевић
