Град Алба у италијанској покрајини Пијемонт сваке године организује сајам белих тартуфа током којег се одржава и редовна акцијска продаја. Бели тартуфи, међу најосетљивијим и најскупљим производима на свету, беру се у појединим подручјима Италије од октобра до децембра. Оних белих тартуфа који не могу бити узгајани, већ расту у шумама, у Италији има све мање протеклих година, због, како тврде њихови стручњаци, климатских промена.
Док у Италији знају колико имају и зашто им се количине тартуфа смањују, у Србији се о томе само нагађа. Нагађа се и о томе колико би килограм тартуфа, било црних било белих, коштао на тржишту, јер је свима јасно да је аукцијска цена неколико пута већа од оне на пијацама. Тако на италијанским пијацама килограм ове ретке деликатесне печурке кошта око 6.000 евра, док је другим европским државама које их имају она неколико пута мања. Доктор Мирољуб Миленковић, пензионисани биолог Института за биолошка истраживања “ Синиша Станковић” из Београда, који преко две и по деценије проучава тартуфе и који је као стручњак учествовао у подизању петнаестак плантажа тартуфа, објашњава за “Дневник” да је просечна цена тартуфа око 1.000 евра, док ове године, због суше, она може достићи и 2.500 евра по килограму.
Међутим, каже наш саговорник , прича о томе да Србија има “црно” и “бело” злато које не користи на прави начин и да би од тога могла да згрне силан новац, није ни једноставна нити тако лако остварива са садашњим прописима. Неспорно је, тврди Миленковић, да је узгој тартуфа, скупоцене и ретке печурке, у Србији могућ али су ретке његове плантаже. При том се оне држе у тајности јер већ дају плодове и када би неки знали где се оне налазе “нагрнули “би да их се дочепају… Како нам је рекао једна од тих плантажа тартуфа постоји у близини Панчева и већ даје плодове, који се продају на тржиштима где има потражње.
“Сасвим би другачија прича била да држава организује откуп тартуфа и да постоје, као у некадашњој Југославији, откупне станице у које тартуфари доносе плодове које су нашли. Онда би се знала и цена и количина откупљених тартуфа, па не би било никакве “илегале” нити преваре. Међутим, код нас је забрањено вађење тартуфа, осим у научне свхре иако се већ годинама зна да их има у храстовим шумама”, објашњава доктор Миленковић.
Као неко ко се 25 година бавио проучавањем тартуфа, Миленковић истиче да је на простору Србије пронађено око 70 врста и подврста ове печурке, при чему нису све јестиве, али свакако представљају велико богатство.
Доктор Мирољуб Миленковић каже да у Србији постоји потпуна забрана сакупљања тартуфа на читавој њеној територији. “Држава је издавала под закуп шуме приватнику и он има право да ангажује тартуфаре и да они сакупљају плодове, које касније продају. Они су , дакле на неки начин привилеговани да скупљају тартуфе, док остали то не могу да чине. Јесте да многи чине илегално, али има и оних који због тога бивају ухапшени јер раде нешто што је забрањено, док многи остају неоткривени иако је јавна тајна да постоје трагачи за тартуфама који их продају путем друштвених мрежа. Држава је заштитила шуме, а шуме сече ко стиже и на тај начин уништава храст који је природно станиште тартуфа. Све се, дакле, врти у круг небриге и немара, а могло бити бити сасвим другачије”, закључује Миленковић.
“Лаичка је подела на црни и бели тартуф, јер има више врста и то стручњаци добро знају. Прве саднице смо тржишту понудили 2001. године и од тада је у Србији настало 15-20 плантажа тартуфа и тренутно 10 ради али не желе да се зна где су оне , јер у овој земљи се краду и производи много ниже вредности. Дакле, на тих 10 плантажа је успело узгајање тартуфа што је сасвим сигурно доказ да оне могу овде успевати и ван природног станишта и да то јесте добар бизнис. Најкомерцијалнија и најпожљенија врста је бели тартуф и њега има мали број земаља света.
Пси трагаачи за тартуфима Фото: EPA/NIC
Има га Италија, Истра у Хрватској, мале количине могу се наћи у Швајцарској и Мађарској , откривају се у последње време и у Румунији. Србија има природно станиште ове драгоцене печурке. У протеклих две и по деценије истражио сам и утврдио да, под условом да постоје шуме, белог тартуфа има око Саве, са обе стране – Од Хрватске и Републике Српске на овамо, преко Доњег Срема и Мачве, затим Подунавље и Шумадија – око 100 километара јужно од Београда. То је неки општи простор који није мали јер је просторно већи него Истра. Не кажем да ми можемо да испоручимо веће количине белог тартуфа него Истра, већ само да га имамо у природном“, каже Миленковић.
И „Засавица” на удару илегалних трагача
Након што су крајем прошле године медији објавили да је у Специјалном резервату природе “ Засавица” извађено 300 грама белог и 700 грама црног тартуфа, почео је прави “стампедо” разноразних људи који би да га се дочепају, каже за “Дневник” Слободан Симић, упрвник “Засавице” .
“Не можемо да живимо од разних “типова” који траже тартуфе. У оквиру Специјалног резервата постоје чувари и нема копања и трагања за тартуфама, али их има у приватним шумама око нас. Тартуфе које смо прошле године пронашли, осим у научне сврхе, оставили смо за специјалитете које иначе продајемо. Тако порција нашег чувеног гулаша од мангулице кошта 750 динара, а гости који га желе са тартуфама плаћају 1.500 динара. Правимо и нашу ракију од тартуфа, па 2,5 дл кошта 2.500 динара. Ове године су тражени тартуфи, само мале количине, за научне сврхе “, каже Симић.
Ипак, наглашава наш саговорник, српски бели тартуф не заостаје по квалитету и мирису за истарским и италијанским, јер не би долазили страни купци у Србију да је другачије...
“Дакле, имамо природна станишта тартуфа, и белог и црног, али је подручје где су она потпуно неуређена код нас и ту влада права “хајдучија”. Покушао сам да укажем да то подручје треба да се уреди у било којој области како не би постојали људи који харају храстовим шумама, водају псе и убирају тартуфе без дозволе, знања, одобрења, надзора државе. Свима је само у глави да се што пре дочепају тартуфа и да га продају, прописи и регулисање ове области заправо никог не занима”,објашњава Миленковић.
Према његовим речима, тешко је проценити колико има тартуфара, па се помиње да их има између 500 и 1.000, а има и оних који тврде да их има и 5.000, јер се често чује да се тражи обука паса за налажење тартуфа.
На простору Србије пронађено око 70 врста и подврста тартуфа, при чему нису све јестиве, али свакако представљају велико богатство. Прве “саднице” ових печурака су се на нашем тржишту појавиле 2001. године и од тада је у Србији настало 15-20 плантажа тартуфа од којих још увек ради десетак на којима је успело узгајање те је доказано да оне могу овде успевати и ван природног станишта.“Јако се омасовило, а то на терену значи да у шумама трагачи за тартуфама, који залазе и у државне и у приватне шуме, имају сукобе са “локалним” момцима, да им се буше гуме на колима, трују пси и долази до туча. Пре неколико дана је један Обреновчанин који је ушао на подручје села Купинова добио батине јер је тражио тартуфе у државним шумама. Догађа се и да домаћи пси убију обучене псе за тражење тартуфа... Дакле, има проблема, јер нема оних који би све то морали да регулишу и да онда свако ради свој посао, а то је држава”, наводи Миленковић.
Понуда белих тартуфа у Кувајту фото: EPA/RAED QUTENAA
Треба истаћи, наглашава Миленковић, да уколико човек не извади у шумама, извадиће га нека животиња и зато не треба да постоји забрана да се вади тартуф. Свиње су сваштоједи и оне су заинтересоване за тартуфе до којих долазе у шуми. Лако их нањуше и онда копају све док их не нађу и поједу. То траје милион година и нема проблема - указује наш саговорник, па се тако свиње у нашим шумама хране као неки богати људи света који су спремни да дају силне паре за неколико грама тартуфа…
Љубинка Малешевић
