Банке сваке године повећавају максималне износе тих позајмица: данас се код већине њих нуде суме од милион динара па до чак четири милиона. Банке су смањиле обавезну документацију, не траже се хипотеке и жиранти, али је зато пожељо да клијент има државни посао.
Највише клијената тражи позајмице од једног до два милиона на рок отплате до десет година. Код задуживања за готовину динар је постао неприкосновен, а камате су десетак одсто на годишњем нивоу.
За позајмицу од два милиона која се отплаћује на 120 месеци а уз камату од 9,90 одсто рата је 25.285 динара.
Претходних година банке су клијентима који код њих пребаце плату нудиле нижу камату и друге погодности. Сада су изједначени, без обзира на то где им је рачун за плату. Претходних месеци доста се говорило о томе да банке истина снижавају камате, али зато смањену зараду надокнађују кроз разне провизије као што су трошкови обраде или одржавања кредита и слично. Та новина није правило код свих банака, мада поједине наплаћују то од 0,5 одсто до чак два. Зато пре коначног стављања потписа на уговор треба проверити те трошкове.
Новина је већ неколико година и комфор код попуњавања документације и узимања кредита. Не тражи се брдо папира и потврда, довољна је лична карта, а попуњавање пријава и готово све остало може се урадити онлајн, без одласка у банку. Када је кредит одобрен, потребно је само донети административну забрану на плату.
Кредити за рефинансирање су веома популарни, а документација коју треба донети је исто упрошћена. Потврда о висини дуга може се донети тек када се затвори финансијска конструкција.
Да би осигурале клијенте и себе, банке све чешће осигуравају кредите. Трошкове сносе или оне саме или су пребачени на клијента у пакету с позајмицом. Кредит с полисом омогућава мировање отплате до шест месеци ако клијент остане без посла. Што се тиче трошкова полисе, она са сваком ратом пада. Тако једна од банака наплаћује 0,13 одсто месечно трошкове осигурања на остатак дуга. Није мало, али ако уз камату има и других трошкова, провизија, боље је платити за полису него, рецимо, за одржавања кредита.
Разлоге новој, флексибилнијој политици, треба тражити у ситуацији на домаћем финансијском тржишту: добрих клијената који су спремни да се задуже и имају реалне шансе да све обавезе измирују о року је мало. Зато се банке труде да их привуку на дужи рок, а то могу већим сумама и вишегодишњом отплатом. Најпожељнији су запослени у јавном сектору. Ту су шансе да клијент преко ноћи добије отказ или да фирма оде у стечај најмање па су банкари према таквима широке руке.
Кредити у домаћој валути се нуде у две варијанте: клијент може бирати фиксну или варијабилну стопу. Банкари препоручују задужење уз променљиву камату на рок до две године, динар је стабилан, а референтна стопа у паду. Преко тог рока је незахвално давати прогнозе о кретању стопа на домаћу валуту. Зато је за вишегодишње отплате боље изабрати фиксну камату где је рата од прве до последње иста.
Д. Вујошевић
