Поред пшенице, кукуруза и сунцокрета, паори у Новом Кнежевцу и околини су добро зарађивали од арпаyика, црног и белог лука, зачинске паприке, па и белог слеза.
- Производња арпаџика је била уносна, откупљивали смо преко задруге и по 150 вагона, а било је година када се постизала изузетно добра цена, па су паори напредовали. Црног лука се откупљивало и по 300 вагона у сезони. Испоручивали смо га широм бивше Југославије, а највише, око 200 вагона отпрамали смо на прераду и сушење у фабрику Алексинац – присећа се Теофанов.
Теофанов је родом из Банатског Аранђелова, где је завршио шест разреда основне школе, положио малу матуру, али када је требало да пође на даље школовање у Кикинду, спречио га је 1941. године почетак Другог светског рата, па је уписао и две и по године борачког стажа и до пензије укњижио 37,5 година радног стажа, махом на откупу пољопривредних производа.
Пензију користи већ три деценије. Вршњака готово да и нема, сви су углавном поумирали, а од другара из задругарских дана најблискији му је годину дана старији Миодраг Радојевић - Паја, који му је у Ж “Нови Кнежевац” директоровао два и по мандата, односно пуну деценију.
- Чујемо се телефоном, питамо се за здравље, јер му здравље не дозвољава да се нађемо у вароши. Имам и ја својих бољки, али ме ноге још служе, па волим да прошетам и одморим на клупи, а са млађима причи никад краја. Присећамо се заједно како се некада живело, шта смо све преко својих плећа превалили, па упоређујемо са овим што данас имамо. Сећам се у Банатском Аранђелову, док су још ишли возови, железничка станица је била уредна, као из бајке, па су се за који динар убачен у аутомат могле купити чоколадице… Отпремали су се вагони пуни пољопривредних производа, могло се возом отпутовати где год си пожелео Кикинду, Нови Сад, Београд и даље, а у међувремену много тога је пропало. Возови су укинути, станице се урушиле, а пруге зарасле у шипраг – констатује Теофанов.
Памти и присећа се Миленко Теофанов, много тога што је прошао у животу, да су у јануару 1945. возом из Банатског Аранђелова до Велеса у Македонији, који је после понео Титово име, путовали два дана, а онда под пуном спремом три дана пешачили 110 километара до Ђевђелије. Вели да није било лако али се издржало и када су 3.јануара 1946. из Битоља пешице кренули за Дебар и 142 килоемтра превалили за три дана.
- Осам месеци смо спавали на патосу или камену, без ичега, па и сламе. Док смо били млади ништа нам није сметало, могли смо спавати и на дрљачи – категоричан је Теофанов.
Писао магацинске књиге, а чита класике
Већ дуго је Миленко Теофанов један од најстаирјих чланова новокнежевачке Народне библиотеке “Бранислав Нушић”. Веран је књизи па је прочитао и изнова чита руске класике, па Виктора Игоа, од домаћих писаца дела Добрице Ћосића, Меше Селимовића, Александра Тишме, Младена Маркова и друге.
- Ћерка Зорица ми каже да колико сам књига прочитао, могао сам завршити студије књижевности. Волим да читам и наше савремене писце. Са шест разреда основне школе и радећи као магационер, много сам магацинских књига исписао, а једном приликом док сам био у војсци за “Нову Македонију” писао сам како смо 23.фебруара 1947. године славили Дан Црвене армије – испричао је Теофанов.
Три године је у војсци Теофанов провео у Македонији, научио македонски, а после је са севера Баната често обилазио места где је у с војском боравио и стицао пријатеље. Када је скинуо униформу Теофанов је једно време радио у Банатском Аранђелову и имању Велики салаш, а у Нови Кнежевац се преселио 1961. године, јер је било среско место и обећавало много бољи живот.
- Друго време је било док се градио социјализам. На таквом смо поднебљу, што год се посеје или забоде у земљу рађало је. Радила је пуном паром и мешаона сточне хране, откупљивало се за чоканску кланицу годишње 6.000 товљеника, откупљивале се овце и јагњад, па и коњи. Годишње смо нашим паорима, кооперантима и задругарима, испоручивали 200 вагона вештака, који је железницом стизао до магацина. Радило нас је 35-оро, увек се у задрузи делила тринаеста плата, било за топли оброк и превоз.
Имало је шта да се ради и на њивама и све се откупљивало. Било је и тада богатијих и сиромашнијих сељака, али није могло да се деси да нема новаца за откуп пољопривредних производа, а задруге су одрађивале највећи део посла. А, шта да кажем, на садашњу ситуацију, када су многе кооперације и задруге пропале, само мали број послује у сасвим другим економским условима. Па још када чујем да министар финансија каже да “имамо толико новаца, да не знамо шта ћемо”, једноставно бих га саветовао, ако не зна шта ће с тим парама, да их уложи у унапређење сеоских газдинстава, јер се уложени новац у развој пољопривреде увек добро оплоди – поручује Миленко Теофанов.
Милорад Митровић
