Њихови филмови су ипак оно што је привукло још више пажње. „Будале“ Томажа Василевског је редак филмски подухват са темом која је прогнана из друштвеног дискурса, сем евентуално жуте штампе. Инцест.
- Идеја да се бавим најтежом могућом врстом љубави – инцестом, дошла ми је после прошлог филма „Јунајтед стејтс оф лов“. Схватио сам да је она избрисана из друптва, а као његов део, осетио сам се прозваним да кажем нешто. Искушавао сам и себе, а заправо сам био разочаран што као друштво негирамо то право – рекао је Василевски. – Моји јунаци су у почетку више будаласти, наивни, а на крају испадну будале што су веровали у нешто такво.
Филм „Не“ Дитриха Бругемана, који прати двоје људи у настојању да одрже своју везу, на многа актуелна животна питања одговара речцом из наслова. Бругеман је ипак рекао да као стваралац не поставља тврдње, него питања, а на гледаоцима је да дају своју одговоре. Тако и у случају везе приказане у филму и питања вреди ли волети, има ли љубав смисла и да ли може да опстане.
Да ствар око љубави буде и комична, иако је било могуће доживети је и као тужну, побринуо се необичан креативни нерв Бругемана, који је на идеју да сними филм дошао на рођендану детета своје сестре, са којом је радио и на сценарију.
- Деца данас славе рођендане у играоницама које су имитација планине. Замислите 20 деце који трче унаоколо малог простора и вриште, у окружењу које је лажна природа – описао је процес настанка идеје за филм „Не“ аутор из Немачке. За филм у чији настанак до краја била укључена и његова сестра, рекао је да је колаборативан процес, да није исти попут писања романа или свирања клавира.
Бругеман је дошао да интересантног закључка да је филмска прича попут сваког уметничког дела, нешто што не може да промени прошлост, али може да промени нашу историју у смислу наратива, односа према животу једне личности или читаве његове породице.
- Добар филм или добра књига, показују живот онакав какав стварно јесте, без лажних илузија – рекао је Бругеман.
Огреста и Арсенијевић добитници награда АФИФС
На Фестивалу европског филма Палић синоћ је уручена награда Асоцијације филмских фестивала Србије (АФИФС) Зринку Огрести и Стефану Арсенијевићу. Огреста је награду добио за филм „Плави цвијет“, а Арсенијевић за филм „Бановић Страхиња“.
Аутор из Хрватске је и сам указао велико признање Палићу, јер је изабрао доћи ту, у време позива и на фестивале у Италији и Египту. „Не дозволимо било којој политици и власти да нарушава односе између нас”, поручио је врло емотивно Огреста, у чему се придружио и Арсенијевић, рекавши да чим се зачује „ми и они“, ту је нешто погрешно.
Палић као место где је имао прилику да размени искуства са великанима кинематографије значајно је било у и наступу за новинаре Стефана Арсенијевића, чији филм „Бановић Страхиња“ и даље привлачи много пажње. Објаснио је да је још читајући лектиру замишљао овај еп као филм, али да га је Ватрослав Мимица 1983. такорећи већ снимио, па се позабавио могућим осавремењивањем. Пратећи актуелност миграција из Азије у Европу, повезао је судбине људи са подухватима какви су описани у народној песми и одлучио се да Страхиња Бановић и његова (не)верна љуба буду избеглице.
- Други – то можемо бити ми. Време је да престане поделе, да осетимо емпатију. „Бановић Страхиња“ је песма о разумевању другог. И опроштају – рекао је Арсенијевић, посебну пажњу поклањајући глумцима Ибрахиму Коми и Ненси Менсах Офај, који су изабрани након дуготрајног кастинга, као пар који је међусобно успео да развије највише хемије пред камером.
Трећег дана Фестивала европског филма Палић, представљени су и филмови „Визија лептира“ Максима Наконечњија, младог аутора из Украјине, који је документаристичким искуством и приступом гледаоце увукао у потресну причу о женама војницима у рату, као и филм „За добрим стварима вреди плакати“ Кристине Грошан из Мађарске, некарактеристичан за сцену зенмље порекла због свог комедиографског жанровског приступа.
И. Бурић
