Уз бављење и неким другим пројектима, продуцентским пословима, обавезама међу којима су и професорске на Академији уметности у Новом Саду и београдском Факултету за медије и комуникације, Саболч Толнаи се тако поново окренуо играном филму, након „Пешчаника“, инспирисаног делом Данила Киша, и „Чудне шуме“ која је такође потицаје имала у литератури, у делима Јудите Шалго. Чини се да снажна мотивација, покренута неким делом, уметником, идејом... највише подстиче Саболча Толнаија да се ипак упусти у авантуру звану - снимање филма.
Досад сте инспирацију за своје филмове налазили у књижевним делима, у блискости са одређеном атмосфером у њима, ставовима, стиховима.. Да ли је то и сада случај?
– Да, најчешће се то дешава када се сретнем са делом, које осећам блиским или ме инспирише толико да пожелим да уроним у тај материјал. Тај процес с једне стране захтева понизност према делу, да задржим ону суштину која је одређује и да га не сводим на себе, на своје интересе. С друге стране се дешава фузија мојих мисли и емоција са аутором књижевног дела која је, на крају крајева, трансцендентни моменат. Ко је тај вечити други и о чему говори, како га тумачити и колика је наша слобода у тумачењу, не постоји важније питање у уметности које одређује ко смо ми уопште. То се десило и са романом “Вожња бициклом са Золијем Турчином” савременог војвођанског писца Габора Вирага, алиас Аарона Блума.
Каква је тематика новог филма, и шта се све крије иза наслова „Вожња бициклом са Золијем Турчином?“
– Наизглед једноставна прича, форма која је настала по узору на љубавне односно еротске кратке приче какве су некад биле популарне у недељним часописима у наставцима: девојка која на селу, поред старијег мужа има и љубавника... настала је на почетку као литерарни блог који је временом добио све већу читаност. Растући број писама и коментара, па и предлога како би могао причу да настави, подстакао је аутора да јој се озбиљније посвети, трудећи се да одржи пажњу и радозналост све бројније публике. Главној јунакињи је бицикл нека врста летелице, медиј који је пребацује у другу димензију, и она се у току сваке вожње сусреће са својим љубавником Золијем Турчином. Опет се појављује тема о којој говорим - онај други, да ли сам то ја, да ли га поседујем или са поседовањем и престаје да буде онај други и да ли га уопште разумем? Питање љубави, колико је она себична и колико себе волимо у оном другом? Да ли ми волимо заправо само нашу слику коју смо створили о оном другом и да ли уопште постоји, осим те слике, тај други? Питање маште и слободе... То су била питања која су ме привукла да се посветим том роману.
Где је филм сниман? Како сте бирали локације?
- Могу да кажем да сам са својим сарадницима, а једним делом и сам, обишао велики део Војводине, од Северне и Средње Бачке, преко Срема до Баната, па и Делиблатске пешчаре. Две године сам тражио, путовао, и на крају кад ми се учинило да нисам у стању да нађем одговарајуће локације, онда сам схватио да су најбоље локације оне две куће које сам првог дана погледао у околини Суботице и да су ми цело време биле пред носем.
Када се аутори, не само филмски, одлуче да се баве актуелним темама, оним која су у стању да мало продрмају друштво, често то своје скретање пажње на њих објашњавају и потребом за суочавањем – са проблемима, са нама самима, другим људима, народима, одређеним друштвеним заједницама. Да ли то има ефекта? Да ли је уопште потребно у уметничком делу? Да ли га можда обавезује и оптерећује?
- Мени је ово први филм који наизглед избегава суочавање са актуелним темама. Али, не мислим да се оне могу заобићи. Макар на неком нивоу свести, чин слободе је чин слободе, само можда то није свима препознатљиво. Неки бирају директнији начин изражавања а неко то ради на другој метафизичкој равни, као што сам и ја покушао овај пут. Али, суочавање јесте обавеза и неминовност, јер не постоје приче ван друштвеног контекста, односно и најмањи гест има своју вредност и значај у одређеном систему. Аполитично дело може бити политички чин, али, наравно, то га још неће учинити вредним делом. А, да ли оптерећује? То оптерећење аутор ставља на себе често због критичара, који обично каскајући за уметношћу, покушавају да уметницима наметну неке врсте наратива које су негде видели и које они проглашавају једино важећим.
Ретко снимате филмове. Да ли је разлог томе сувише компликован пут налажења новца, одлагање и одуговлачење свега, или следите своје унутрашње параметре који вам указују када је време за то? Можда су и друге обавезе превагнуле и одузеле време?
- Не бих се сложио да ретко снимам. Јесте да сам снимио само неколико филмова, али мислим да сам срећник што сам имао прилике да уопште снимам филмове у свом животу, у овом друштву у којем живимо, под овим околностима, па још као припадник мањине. Мислим да треба бити Супермен да би се пробио до филма, или партијски улизица. Ово друго нисам, па не могу бити незадовољан.
Овај Ваш још незавршени филм је био међу кандидатима за финансијску подршку новопокренутог „Нови Сад филм фестивала“. Колико та подршка од милион динара помаже у реализацији филма?
- Наизглед не много, али је обавеза сваког аутора да се бори за свој филм и да се потруди да људи који раде на том филму буду и плаћени до последњег динара. То је и разлог што смо се пријавили на овај позив. А као што знамо, филмска производња је нереално поскупела у задњих годину, две, тако да су аутори некомерцијалних пројеката у великој невољи ако желе да снимају у професионалним условима.
Н. Пејчић
