Миљеник публике и љубимац критике, Шепард је сматран за најзначајнијег америчког драматичара након Јуyина О’Нила и Артура Милера. Омиљени “каубој америчког театра”, је 70-их година прошлог века радио у позоришту као глумац и сценариста.
Каријеру драмског писца започео је пишући за култне позоришне трупе Оф-Бродвеја и Оф-Оф Бродвеја, од којих су најпознатији “Open Theater” Џозефа Чајкина и “Ла МаМа” легендарне Елен Стјуарт. Пре своје тридесете имао је више изведених драма, данас их броји 44, од којих је 11 освојило Обија, утицајно америчко позоришно признање. Међу његове најпознатије комаде убрајају се - “Невидљива рука” (1969), “Проклетство изгладнеле класе” (1977), “Погреб детета” (1978, за који је добио Пулицерову награду), “Луди од љубави” (1983), “Стање шока” (1991), “Бог пакла” (2004) и други. Чувена Шепардова дела играна су и на сценама наших позоришта, а поједина су објављена у књижевној периодици или прегледима савремене америчке драме.
У добром сећању је комад “Луди од љубави” (превод Давид Албахари), који је на сцени СНП-а пре више од две и по деценије поставио Егон Савин. Драма “Проклетство изгладнеле класе” је 1997. објављена у преводу Боривоја Герзића, док је у часопису “Мостови” (1999) изашао комад “Стање шока”. У књизи “Пре и после ‘Косе’ - савремена америчка драма” (избор и предговор Јован Ћирилов), поред Вилијамса, Олбија и других аутора, објављена је и драма Сема Шепарда “Невидљива рука”. Можда најсвежији пример када смо на нашим сценама имали “једног Шепарда”, је комад “Бог пакла” који је у Атељеу 212 имао премијеру јуна 2008. године.
У вези са Шепардовим прозним радовима, треба поменути да је београдска издавачка кућа “Клио” објавила ново издање његовог дела, под називом “Записи из мотела” (превод Ђорђе Трајковић). Први пут објављени 1982. у издању “City Lightisa” (Сан Франциско), Шепардови “Motel chronicles” су три године касније добили прво европско издање (“Фабер”, Лондон 1985). На српском језику, рукопис је најпре објављен у три дела (Летопис Матице српске, окт, нов. и дец. 1987), да би у истом преводу (Бранислав Ковачевић) књига “Мотелске хронике” изашла у целини (“Прометеј”, Нови Сад 1995).
Изван блештавила Холивуда
Шепард је 1979. добио Пулицерову награду, а његова супруга Џесика Ланг је 1982. освојила Оскара за улогу у Полаковој комедији “Тутси“ и била номинована за главну женску улогу у филму “Френсис“. Упркос успесима и наградама, желели су да буду што даље од папараца, гламурозних партија, црвеног тепиха. Одлучили су да живе у потпуној изолацији, изван блештавила Холивуда. Када су добили ћерку (1986) и сина (1987), преселили су се на забачено имање поред Шарлотсвила у Вирџинији. Поред двоје деце, са њима је живела и Александра (рођена 1981), Џесикина ћерка из везе са Михаилом Баришњиковим.
Чувајући заверенички брижљиво свој приватни живот, Шепард је успео да о њему не процури ниједан важнији податак. Живео је махом на фармама у околини мањих градова, чије место и адресе јавности нису биле познате. Само су књижевни заступник и филмски менаџер, знали број његовог поштанског претинца.
Одрастање у времену преламања САД и преплитања старих и нових вредности, снажно су обележили Шепардово стваралаштво. Контраст прошлости и садашњости уочљив је у пишчевом драмском опусу, али и у другим формама у које спадају “Записи из мотела” (традиционална и модерна Америка, романтика и бруталност). У Шепардовом фокусу су пејзажи, мале вароши, али и драгстори, бензинске пумпе, јефтини ресторани, скромни мотели подигнути уз путеве дуж средњег запада и пацифичке обале. Овај дневник-путопис показује ауторово умеће претварања хаотичног вртлога идеја, људи и амбијената у један живописан и профињен запис о оновременој Америци, од које данас, осим легенде, готово ништа није остало.
Мање је познато да је Шепард објавио неколико запажених књига песама, поетских прича и дневничких белешки. Читањем ових дела постаје јасно да је њихова форма оно што је другачије, јер су ауторове преокупације једнаке и када су у питању прозно-поетски записи и његове драме. Уз готово деценију старију књигу “Месец јастреба” (“Hawk moon”, 1973), “Записи из мотела” су често били у сенци ауторових драмских дела и филмских сценарија, мада обе спадају у ред Шепардових најснажнијих и најпровокативнијих текстова. Делови ове књиге чине основу његовог позоришног комада “Предрасуде”, као и предложак на коме је базиран сценарио за култни филм “Париз, Тексас”.
Радећи за филм Шепард је потписао неколико занимљивих сценарија, од којих се издвајају - “Кота Забриски” (режија Микеланђело Антониони), “Париз, Тексас” (режија Вим Вендерс, филм је 1984. освојио Златну палму у Кану), “Луди од љубави” (режија Роберт Алтман), “Кад прошлост закуца” (режија Вим Вендерс, са овим филмом Вендерс је 2006. био гост београдског ФЕСТ-а). Као глумац, Шепард је остварио запажене улоге у филмовима - “Дани раја“ (режија Теренс Малик) и “Путник“ (режија Фолкер Шлендорф, према роману “Хомо фабер“ Макса Фриша). У филму “The right stuff“ (код нас преведен као “Пут у космос“, режија Филип Кауфман), Шепард глуми америчког пилота Чака Јегера који је први у историји (1947) пробио звучни зид.
Већина филмова за које је писао сценарија или у којима је глумио, по правилу је пратила добра музика. За филм “Луди од љубави“, који је режирао Роберт Алтман, музику је радио Џорџ Барт. Филм Микеланађела Антонионија “Кота Забриски“, рађен према Шепардовом сценарију, обогаћен је музиком Пинк Флојда, посебно компонованом за ово дело (многи саундтрек “Забриски Поинт“ сматрају “најпсиходеличнијим албумом“ ове групе). Познато је да је музику за култни “Париз, Тексас“, радио Рај Кудер. Не треба заборавити и Шепардову улогу у чувеном филму “Дани раја“ (1978), за који је музику компоновао Енио Мориконе. Шест година пре тога Мориконе је радио саундтрек за “Мајстора и Маргариту“ Саше Петровића, једини наш филм за који је музику компоновао прослављени аутор.
Синиша Ковачевић
