ПРИЧА „НЕДЕЉНОГ ДНЕВНИКА” Могла је да натера шпилхозне да јурну преко бетона попут малих пљоснатих ракова

Кад је Џејни било пет година, почела је да се игра с другим девојчицама. Прошло је подоста времена док оне нису постале свесне тога. Биле су то малене девојчице, од можда две и по године и изгледале су као близнакиње.
Naslovnica romana „Više nego ljudski”. Čarobna knjiga, Beograd 2019. Foto:  Dnevnik.rs
Фото: Насловница романа „Више него људски”. Чаробна књига, Београд 2019. Фото:  Дневник.рс

Разговарале су, ако је то био разговор, пискавим цичањем и ваљале се по бетонском дворишту као да је пласт сена. Џејни би се у почетку нагнула преко даске на свом прозору, четири и по спрата изнад и замишљено штрцкала пљувачку између језика и непца док није имала задовољавајућу муницију. Затим би извила врат и, надувених образа, испљунула је. Близнакиње су игнорисале бомбардовање кад би ударило о бетон, али би се дале у силну цику и вриску кад би она погодила своју мету. Никад не би погледале горе, већ би се растрчале цичећи, обузете дивљим узбуђењем.

Била је ту још једна игра. За топлих дана, близнакиње би се док трепнеш извукле из својих шпилхозни. У једном тренутку биле су пристојне као две светице, а већ следећег једна или обе биле би би четири-пе метара даље од тих предмета. Цичале би и брже-боље се поново увлачиле у одећу, бацајући преплашене погледе ка вратима подрума. Yејни је  открила да уз мало концентрације може да помери шпилхозне - тачније кад их нико не носи. Марљиво је вежбала лежећи преко прозорке даске, грудима и брадом наслоњена на јастук, очију избуљених од напора. У почетку би одевни предмет само лежао тамо и слабашно залепршао, као да је преко њега прелетео мали вихор. Али ускоро је могла да натера шпилхозне да јурну преко бетона попут малих пљоснатих ракова. Било је дивно гледати како би се те две девојчице покренуле кад би се то догодило и милина чути их кад зациче. После су мало опрезније кад су се скидале, и Џејни би понекад вребала и четрдесет минута пре него што би јој се указала прилика. А понекад би, чак и тада, сачекала, а близнакиње би, једна обучена друга гола, кружиле око шпилхозни, вребајући их као два мачета која вребају бубу. Џејни би онда напала, шпихозне би полетеле, а близнакиње би се обориле на њих; понекад би их одмах ухватиле, а понекад су морале да их јуре док њихова мала плућа не би бректала попут мале парне машине.

Близнакиње су се полако увукле у своје шпилхозне. Затим су се вратиле у сенке поред зида и шћућуриле се тамо, ослонивши се леђима и ногама. Сашаптавале су се. То је био крај забаве за Џејни за тај дан

Џејни је сазнала зашто су толико бринуле због подрумских врата кад је једног поподнева успела да подигне шпилхозне уместо да их само гурка по дворишту. Сачекала је да се близнакиње довољно опусте да постану неопрезне и свуку одећу, удаљавајући се, па се поново полако враћајући, као да је изазивају. А она је и даље чека, док коначно оба пара шпилхозни нису лежала заједно на малој ружичасто-белој гомили. Тада је напала. Шпилхозне су се подигне од тла, нагло се усковитлале увис и одлерпшале до симса прозора на првом спрату. Пошто је двориште било малчице испод нивоа улице, одећа је сада била два метра изнад тла и добрано ван домашаја. Оставила ју је тамо.

Једна од близнакиња потрчала је ка средишту дворишта и почела узбуђено да скакуће у месту, истежући се и пружајући да види шпилхозне. Друга је отрчала до зграде испод прозора на првом спрату и пружала своје ручице највише што је могла, додирујући цигле добрих седамдесет центиметара испод свог циља. Затим су потрчале једна ка другој и забринуто зацвркутале. После неког времена, једна до друге, поикушале су поново да досегну зид. Све чешће су добацивале те престрашене погледе ка подрумским вратима, а све ређе је тај страх био помешан са задовољством.

Коначно су се шћућуриле најдаље што су могле од врата, обгрлиле се и тупо зуриле. Полако су се утишале, брбљање је заменило цвркутање, а онда гугутање, док на крају нису сасвим утихнуле, две мајушне грудвице страха.

Чинило се да су прошли сати - недеље - опчињеног ишчекивања пре него што је Џејни чула туп ударац и видела како се врата померају. Кроз њих је изашао домар, као и обично помало припит. Видела је црвене полумесеце под његовим упалим жутобелим очима. „Бони!”, продрао се. „Бини! Ди сте?” Изјурио је на отворено и погледао око себе. „Изласте! Види ти Њи”! Косу ћу вам почупати! Ди вам је одећа?” Обрушио се на њих и ухватио их огромним рукама за мајушне бицепсе. Подигао их је тако да је свака ножним прстом једва дотицала бетон, а мали заробљени лактови били су им окренути ка небу. Окренуо се, једном, двапут, тражећи и кочано угледао шпилхозне на симсу. „Како ли вам је то успело?”, захтевао је. „Оћете да баците своја скупа оделца? Јој што ћу да вас избубетам.”

Спустио се на једно колено и пребацио два мала тела преко друге бутине. Вероватно је умео да скупи шаку тако да производи више буке него бола, али како год да је то радио, звук је био импресиван. Yејни се закикотала.

Домар је свакој близнакињи уделио четири једнака ударца, а онда их поставио на ноге. Стајале су ћутке једна поред друге држећи се за задњице и огледале га како одлази до прозорске даске и скида шпилхозне. Бацио их је код њихових ногу и запретио им десним кажипрстом. „Само још једном да вас уватим да сте то урадиле, има да доведем господина Милтона кондуктера да вам избуши уши. Сте чуле?”, заурлао је. Прилепиле су се једна уз другу, разрогачених очију. Отетурао се назад до врата и залупио их за собом.

Близнакиње су се полако увукле у своје шпилхозне. Затим су се вратиле у сенке поред зида и шћућуриле се тамо, ослонивши се леђима и ногама. Сашаптавале су се. То је био крај забаве за Џејни за тај дан.

Теодор Стерџен

Одломак из романа „Више него људски”. Превела с енглеског Весна Стојковић. Чаробна књига, Београд 2019.

 

 

 

 

EUR/RSD 117.5890
Најновије вести