ПРИЧА „НЕДЕЉНОГ ДНЕВНИКА”  Као књижара или продавница половних ствари

У старчевој кући широки улази водили су у затамњене собе, ходници у степеништа, степеништа у даље ходнике.
Naslovnica zbirke priča „Okorelost“, autorke Lori Mur. Agora, Novi Sad 2019. Foto: Dnevnik.rs
Фото: Насловница збирке прича „Окорелост“, ауторке Лори Мур. Агора, Нови Сад 2019. Фото: Дневник.рс

Читави делови куће били су затворени јорганима боје слоноваче који су висили закачени спојницама у облику прстена скинутих са штапова за пецање - да би се уштедело на грејању, брзински је закључила. Гомила разне литературе лежала је наоколо - непријатна претрпансот часописима, неки отворени па остављени, и гомила књига, нових и половних. На врху једне од гомила стајао је исушени зелени љиљан који је изгледао - као што су раније говорили уз дозу веселе бездушности свих својих умирућих зелених љиљана - као Боб Марли на хемотерапији. Препознала је панику чак и пред тренутком досаде, која се налазила у свакој хрпи, као и неразумну наду када је о времену реч. У удаљеној соби спазила је клавир, стари Мејсон и Хамлин, његовој површини боје абоноса прашина је дала матиран изглед, и питала се да ли је наштиман. Поклопац му је био спуштен и стогови новина стајали су наслагани на њему. “Не обазири се на неред, само ме прати - мафини су у кухињи”, рече он. Пратила је његов њишући ход до задњег дела куће. Испод чуперака беле косе лобања му је била блистава а глава му је имала велике смеђе флеке, попут жирафе - кад не би биле знаци смрти на помолу, деловале би привлачно и разиграно и млади људи би их вероватно желели - дај ми старачку пегу! - као тетоваже. Мање верзије тих пега имао је на рукама. “Упорно се надам да је овај неред шармантан, а не знак сенилности. Понекад не умем да разазнам.”

“Делује као књижара или продавница половних ствари. Таква врста нереда је увек шармантна.”

“Заиста?”

“Можда би требало да се повинујеш томе и ставиш мале цене на све.” Лице као да јој је ођедном горело од срама. “Ха! Па, то је делом и била идеја са ћошетом за књиге испред куће. Да некако искористим нешто од овога. Али слободно додај нешто своје. Сваки допринос је добродошао.” Мафини су били куповни, само их је подгрејао у микроталасној пећи. Заправо их уопште није сам направио. “Штедљиво купујем. Никад не знаш колико ће ти остати. Чак не купујем ни зелене банане. То је несмотрено улагање у наду у будућност.”

“Баш смешно.”

“Је ли?” Испитивачки је посматрао њено лице.

“Па, мислим... да, јесте.”

“Хоћеш шољу кафе, или ћеш ипак попити само ту своју?” Показао је главом ка папирној чаши коју је и даље држала у руци, са све белим пластичним поклопцем и ребрастим папирним држачем смеђе боје сачињеним од рециклираних кеса. Погледала је у правцу радног стола и видела да је мислио на инстант кафу, тегла нескафе стајала је поред шпорета. Укључио је ринглу, и плин је почео да гори у облику плавих латица различка, испод чајника.

“Нека, у реду је,” рече Кеј Си. Шта је њу било брига ако Денч данас не добије кафу? Свакако би му се више свидела мисија комшијске срдачности.

Села је на Милтов сто и он испред ње стави тањир с мафином. Онда и сам седе. “Реци ми нешто о себи”, рече, па се суморно искези. “Шта те доводи у овај крај?”

“Зар се толико истичем?”

“Бојим се да да. И не само због тих тетоважа.”

Имала их је само три. Објасниће му сваку посебно касније, томе су и служиле: свака од њих била је прича. Имала је « Декатур » дуж врата, обећање да се неће вратити тамо. Био је ту и « Молин » дуж њене кључне кости - обећање да се неће вратити тамо. За тетоважу « ‘Свони’ » дуж њеног левог бицепса била је заслужна чињеница да јој се свиђао успон акорда у истоименој песми, носталгични вапај који је бенд расклопио и наелектрисао у подсмех. Некад им је то био бис. Кад га је било. И то је било обећање да се тамо неће вратити. Углавном је заборављала на ова места док се не би погледала у огледало после купања.

“Пропала сам у музици, па сад ово место узимам у подзакуп. Вратила сам се овамо јер сам као млада посећивала баку у овдашњем старачком дому. Свиђа ми се језеро. А она је била у дому који је гледао на језеро и кад год бих дошла да је видим, ушла бих у велику собу с великим прозорима, а она би дојурила у својим инвалидским колицима. Била је најбржа од свих у тим колицима.

Осмехнуо јој се. « Знам тачно на које место мислиш. Ту се налази крило под називом Одељење за памћење. Премда се тамо нико ничега не сећа. »

Кеј Си је угурала мафин у уста, исправила влажну зупчасту папирну корпицу од мафина и пресавила је у полукруг.

“Какву музику свирате? Бучну и бунтовничку?”, упита је он церећи се.

“Понекад”, рече она, не престајући да жваће. “Али каткад је била блага и надахњујућа.” Прошло време. Њен бенд више није постојао, и то не због авионске несреће, пошто нису ни могли себи да приуште авион, сем једном. “Свратићу некад и одсвирати вам нешто.”

Лице му се озарило. “Наштимоваћу клавир”, рече он.

Онај непријатни мирис који се ослобађао приликом отапања последњих остатака зиме на њиховим зидовима био је поново ту. Ово је била она врста суседства у којем тешко да се могао осетити ужегао лук у канти за смеће. А сада се осећало некакво труло месо с примесама рокфора.

“Шта заиста мислиш да је у питању?”, упита Кеј Си Денча кроз врата од купатила. Смена годишњих доба донела је нове вирусе, и он се занимао испирањем ноздрва.

“Шта?”

“Овај мирис”, рече она.

“Тренутно ништа не могу да осетим - нос ми је потпуно запушен.”

Завирила је у купатило и угледала га како се нагиње на страну држећи пласичну посудицу, док му се вода сливала низ уста и браду.

“Је л’ ти то откриваш тајне државне безбедности?”

“Нема јебене шансе!”, узвину он. “Од мене нико никад ништа неће сазнати.”

 

Лори Мур

(Одломак из приче „Крила“ (Збирка „Окорелост“); превеле Моника Зеленковић, Марија Пресјечан, Наташа Богдановић и Бранислава Вигњевић. Агора, Нови Сад 2019.)

 

EUR/RSD 117.5121
Најновије вести