Располаже следећим елементима у досијеу: мушкарца, шездесет четири године, у понедељак по подне ударио је камионет перионице веша док је на пешачком прелазу прелазио Улицу Екол. Возач камионета, извесни Иван Делахов, бугарске националности, имао је алкохола у крви, али није био у прекршају: 0,6 испод дозвољених 0,8. Признао је да је каснио са испоруком кошуља. Изјавио је, међутим, да брзина којом се кретао није прелазила 60 км/х. Повређени човек био је без свести и код себе није имао никаква документа кад је стигла хитна помоћ, али идентификовао га је један од његових колега, извесни Мишел Фуко, професор на Колеж де Франсу и писац. Показало се да је реч о Ролану Барту, такође професору на Колеж де Франсу и писцу.
До тада, ништа у досијеу не оправдава слање истражитеља, а још мање инспектора из Обавештајне службе. Присуство Жака Бајара заправо се објашњава само једним детаљем: када је прегажен, 25. фебруара 1980. године, Ролан Барт је ишао с ручка са Франсоа Митераном у Улици Блан-Манто.
А приори, не постоји веза између ручка и незгоде, нити између социјалистичког кандидата на председничким изборима који треба да се одрже следеће године и возача Бугарина запосленог у перионици веша, али сама природа Обавештајне службе налаже да се обавештавају о свему, а нарочито, у то време предизборне преткампање, о Франсоа Митерану. Мишел Рокар је, ипак, много популарнији у јавности (истраживање јавног мњења Софр, јануар 1980: “Који је најбољи социјалистички кандидат?” Митеран 20%, Рокар 55%), али на високом месту је без сумње процењено да се он неће усудити да пређе Рубикон: социјалисти су легалисти, а Митеран је био поново изабран на чело Партије. Колико пре шест година освојио је 49,19% гласова насупрот 50,81% за Жискара, што је најмања забележена разлика на председничким изборима од увођења општег права гласа на непосредним изборима. Не може се искључити ризик да, први пут у историји В Републике, буде изабран председник из левице, и због тога је Обавештајна служба послала истражитеља. Задатак Жака Бајара се а приори састоји у томе да провери је ли Барт превише пио код Митерана, или да случајно није учествовао у садо-мазо оргији са псима. Последњих година није било много скандала око социјалистичког челника, као да се притајио. Заборављена је лажна отмица код опсерваторије. Његова франциска и пролазак кроз Виши били су табу тема. Требало би им нешто свеже. Жак Бајар је службено задужен да провери околности незгоде, али није му било потребно објашњавати шта околности незгоде, али није му било потребно објађњавати шта се очекује од њега: да види има ли начина да се ископа нешто о социјалистичком кандидату што ће задати ударац његовом кредибилитету и, у случају потребе, окаљати га.
Када Жак Бајар стигне пред собу, у ходнику затиче ред од неколико метара. Сви чекају да посете унесрећеног. Има ту добро одевених стараца, рђаво одевене омладине, рђаво одевених стараца, добро одевене омладине, веома разноврсних стилова, дугих коса и кратких коса, индивидуа магрепског типа, више мушкараца него жена. Чекајући да на њих дође ред, расправљају међу собом, говоре гласно, свађају се или читају књигу, пуше цигарету. Бајар, који још увек није схватио колико је Барт славан, вероватно мора да се запита какав је ово русвај. Користећи своја овлашћења, прође преко реда, каже “полиција” и уђе у собу.
Жак Бајар одмах примећује: необично висок кревет, цевчицу забодену у грло, хематоме на лицу, тужан поглед. У просторији се налазе још четири особе: млађи брат, издавач, ученик и нека врстга младог арапског принца који је веома шик, Арапски принц је Јусеф, заједнички пријатељ учитеља и ученика, Жан-Луја, оног кога учитељ сматра најбриљантнијим од својих студената, оног, у сваком случају, кога највише воли. Жан-Луј и Јусеф деле стан у XIII арондисману, где организују седељке које уносе радост у Бартов живот. Тамо сусреће гомилу света - студенте, глумице, разне личности, често Андреа Тешинеа, понекад Изабел Ађани, а увек гомилу младих интелектуалаца. Ти детаљи засад не занимају инспектора Бајара, он је ту само да би реконструисао околности незгоде. Барт се освестио по доласку у болницу. Ближњима, који су дојурили, говорио је: “Каква глупост! Каква глупост!” Упркос контузијама и неколиким сломљеним ребрима, његово стање није превише забрињавало. Али Барт, по речима његовог млађег брата, има “Ахилову пету: плућа”. У младости је запатио туберкулозу, а страствени је пушач цигарета. Исход тога је хронично слабо дисање, што му се те ноћи повратило: гуши се, морају да га интубирају. Када Бајар стигне, Барт је будан, али више не може да говори.
Бајар се тихо обраћа Барту. Поставиће му неколико питања, биће довољно да климне или одмахне главом како би одговорио се “да” или са “не”. Барт посматра инспектора очима тужног кокера. Слабашно климне главом.
“Ишли сте на радно место када вас је возило ударило, је ли тако?” Барт каже “да”. “Да ли се возило кретало великом брзином?” Барт нагне главу на једну а потом на другу страну, полако, и Бајар схвати како жели да каже да не зна. “Били сте растресени?” Да. “Да ли је ваша непажња била повезана с ручком на којем сте били?” Не. “Са припремом вашег курса?” Пауза. Да. “На том ручку сте били са Франсоа Митераном?” Да. “Да ли се током ручка догодило нешто посебно или неуобичајено?” Пауза. Не. “Јесте ли пили алкохол?” Да. “Много?” Не. “Чашу?” Да. “Две чаше?” Да. “Три чаше?” Пауза. Да. “Четири чаше?” Не. “Јесте ли имали лична документа при себи када се догодила незгода?” Да. Пауза. “Сигурни сте?” Да. “Нисте имали документа при себи када су вас пронашли. Је ли могуће да сте их заборавили, код куће или негде другде?” Дужа пауза. Као да Бартов поглед наједном добија нов интензитет. Одрично одмахује главом. “Сећате ли се да ли вас је неко дирао док сте лежали на земљи, пре доласка хитне помоћи?” Чини се да Барт не разуме или не слуша питање. Каже “не”. “Не, не сећате се?” Још једна пауза, али овог пута Бајар мисли да препознаје израз лица: то је неповерење. Барт каже “не”. “Је ли било новца у вашем новчанику?” Бартове очи зуре у саговорника. “Господине Барт, чујете ли ме? Јесте ли имали новца при себи?” “Не. “Јесте ли имали нешто вредно при себи?” Нема одговара. Поглед је непомичан до те мере да би се, да није било некаквог необичног пламена у дну ока, могло помислити да је Барт умро. “Господине Барт? Јесте ли имали нешто вредно при себи? Мислите ли да је неко могао нешто да вам украде?” Тишину која влада у просторији прекида само Бартово промукло дисање кроз цев респиратора. Протекне још неколико дугих секунди. Полако, Барт каже “не”, а потом окрене главу.
Лоран Бине
Одломак из романа „Седма функција језика”. Превод са француског Оља Петронић. БООКА, Београд 2019.
