Дугогодишњи истраживачки рад на пољу ренесансе и барока, ауторка заокружује свеобухватном монографијом о значајном делу књижевног стваралаштва старог Дубровника. Књига је први пут изашла 2014, а друго издање појавило се у штампи 2015. године.
Студија професорке Бојовић затвара вековни круг наших истраживача ове области, почев од радова Павла Поповића, затим Петра Колендића, Драгољуба Павловића и Мирослава Пантића. Књига је подељена на четири веће целине („Путеви хуманизма”, „Век ренесансе”, „Епоха барока”, „Дубровачко просветитељство”), којима су обухваћене различите епохе књижевног рада насталог у Републици Св. Влаха.
Хуманизам, који се остваривао од средине 15. до почетних деценија 16. века, представља прво велико поглавље дубровачке књижевности. Корени јасно оформљеног хуманизма обухватају период деловања образованих личности новог доба: доминиканца Ивана Стојковића, астронома Ивана Газуловића и меркантилисте Бенка Котруљевића.
Првој генерацији дубровачких хуманиста припадају Yиво Гучетић, Петар Менчетић и Франо Луцо Гундулић. Уз прве песнике, јављају се и аутори који стварају дела хроничарско-историографске садржине. Међу њима се посебно издвајају Феликс Петанчић и Лудовик Цријевић Туберон. Као канцелар који се истицао калиграфским умећем, Петанчић пише и ћириличне натписе, као и копије папских була на српском језику.
Износећи многе географске и историјске податке о крајевима којима је пролазио, он даје и своје виђење Косовског боја, као и легенде о јунаштву Милоша Обилића. С друге стране, Туберон је писао о љубави према слободи која је код Дубровчана „нађачавала и родбинске везе”. Он је осветлио и низ догађаја из српске историје, посебно оне везане за прогонство Ђурђа Бранковића и турско освајање Београда (1521).
Говорећи о другој генерацији дубровачких хуманиста, ауторка анализира стваралаштво Карла Пуцића, Илије Цријевића, Јакова Бунића и Дамјана Бенешића. Њихова делатност упућује на постојање праве хуманистичке академије у Дубровнику, неке врсте ученог и књижевног друштва које је деловало у духу великог покрета. Посебна пажња поклоњена је Цријевићу, његовим песмама, прози, као и историјском спеву који је „отворио пут новом жанру„ у дубровачкој књижевности.
У поглављу „Век ренесансе”, говори се о новој епохи која се у Дубровнику може пратити већ од треће деценије 15. века. Књижевно стваралаштво ренесансе ауторка је представила у оквиру три целине. Активност прве генерације дубровачких писца, чији су радови настали крајем 15. и у првим годинама 16. века, обухвата деловање Шишка Менчетића и Yора Држића. Доминирала је поезија, а аутори су били песници петраркисти који су писали искључиво на народном језику.
У другом периоду јавља се велики број писаца који се у значајној мери разликују. Поезија више није била једини вид стварања. Појављују се аутори који се баве другим књижевним родовима, а најзначајнији од њих - Мавро Ветрановић, Никола Наљешковић и Марин Држић, били су пре свега драмски писци. У њиховим делима заступљени су сви важни драмски жанрови (еклога, пасторала, побожна драма, комедија, трагедија, фарса).
Од шездесетих година 16. века, епоха дубровачке ренесансе улази у трећи, завршни период. Неки од аутора дуже бораве изван своје средине и пишу на италијанском језику (Славко Бобаљевић, Михо Моналди, Франо Лукаревић, Лука Соркочевић). Поред поезије, настају научни, поетички, естетички и други трактати (Никола Гучетић, Динко Рањина). Значај драмских дела опада, а процват доживљавају преводи и прераде античких и ренесансних трагедија, као и савремених италијанских пасторала (Торквато Тасо).
У целини названој „Епоха барока” ауторка истиче да је овај књижевни правац своје корене имао у последњим годинама 16, а да је трајао до првих деценија 18. века. Иако се ослањао на савремена струјања у Италији, дубровачки барок је градио и сопствене одлике. Њих су наметале велика искушења и промене у Републици, домаћа књижевна традиција, а посебно „словинство” као основно родољубиво осећање тог времена.
И барок у Дубровнику одвијао се у неколико фаза. На самом почетку и у периоду до средине 17. века, он је остварио највише досеге. Када говори о почетној фази развоја епохе, ауторка се осврће на стваралаштво Хорација Мажибрадића, Паскоја Примовића и Стијепа Ђурђевића. После ране фазе у којој се конституисала, дубровачка барокна књижевност била је снажно обележена радовима Yива Гундулића, Yива Бунића и Yона Палмотића.
Друго раздобље епохе одвија се у знаку следбеника и млађих савременика, попут Вица Пуцића, Yива Гучетића и Владислава Менчетића. Страдање Дубровника у земљотресу 1667. није био само историјски међаш, већ и прекретница у књижевности барока. Овај период биће обележен стваралаштвом Јакете Палмотића, Николе Бунића, а посебно делом Игњата Ђурђевића, једног од највећих и најсвестранијих писаца дубровачке књижевности.
Последњу целину монографије чини књижевна делатности која се одвијала током епохе „дубровачког просветитељства”. Овај период био је обележен великим утицајем француске књижевности и културе. Дубровачко просветитељство ауторка дели на два основна тока. За први је карактеристично превођење Молијера, а други је био обележен латинизмом, побожним стваралаштвом и пригодном литературом. Овај потоњи повезивао је култ науке, учености, енциклопедизма и историзма.
Од 34 Молијерова комада, у Дубровнику су преведена 23. Они су се мање или више удаљавали од француског изворника. Све комедије преведене су у прози, а прилагођавања су подразумевала локализовање радње, дубровачка имена и уношење савремених историјских догађаја. Међу ауторима превода и прерада посебно се истиче активност Петра Бошковића (брат Руђера Бошковића), али се као најплодни помиње рад Марина Тудишевића.
Када је у питању просветитељски енциклопедизам, који је био продужетак барокног историзма и каснијег ерудитизма, ауторка помиње делатност Серафина Цријевића, Ђорђа Башића, Себастијана Сладе Долчија и Ивана Марије Матијашевића. Током друге половине 18. века група учених Дубровчана, латиниста, стварала је изван завичајне средине. Неки од њих били су и научници, а неки само песници. Међу њима се посебно издвајају Руђер Бошковић и Рајмунд Кунић.
Синиша Ковачевић
