Основну школу завршио је родном граду (1889-93). До 1895. Колендић је похађао два разреда грађанске школе, а затим и осам разреда гимназије (1895-1903). У средњој школи уређивао је часопис „Пома”, илегално гласило српске омладине у Дубровнику, због чега је искључен из гимназије па је матурирао као приватни ученик.
Студије математике и физике уписао је 1903. у Бечу. Како је већ имао објављене радове из књижевне историје у часописима „Дубровник” и „Срђ“, на наговор Милана Решетара уписао је славистику. На овој катедри Бечког универзитета, Колендићу су поред Решетара предавали Ватрослав Јагић и Константин Јиричек, врсни научници и истраживачи историјске и књижевне грађе у Дубровачком архиву. Још као студента, Милан Решетар га је ангажовао да приступи изради Дубровачке библиографије.
Петар Колендић је дипломирао у Бечу 1908. године, одбранивши дисертацију о дубровачким књижевницима Мавру Ветрановићу и Марину Држићу. После тога радио је као гимназијски професор у Котору, Шибенику и Сињу. Послушао је савет професора Решетара и поставио себи високи циљ - да истражи и проучи свеукупну дубровачку књижевност и сачини њену потпуну библиографију.
Пошто му власти све до после Другог светског рата нису дозвољавале истраживање фондова Државног архива у Дубровнику, он се усмерио на грађу похрањену у градским црквама и самостанима (фрањевачки, доминикански). Поред тога, велики део архивског материјала, који се налазио у рукописима, био је приморан да сабира из малих приватних оставштина и црквених архива ван Дубровника, у Котору и Шибенику.
Из често потпуно несређених фондова дубровачких самостана, Колендић је грађу углавном преписивао или је наручивао да му се преписује када су у питању били документи у Венецији, Риму, Паризу. Упркос свим непогодностима које су пратиле Колендићево истраживање, створена је пребогата збирка његове оставштине коју је сабирао готово седам деценија.
Радећи после студија у Бечу у скромним, готово провинцијским срединама (Котор, Сењ, Шибеник), 1924. изабран је за ванредног, а 1925. за редовног професора на Катедри за историју српске књижевности на тек основаном Филозофском факултету у Скопљу. Овде је остао све до хапшења 1941. и интернирања у Бањички логор. Године 1944. постављен је за управника Државног архива у Београду.
На Београдски универзитет Колендић је дошао после Другог светског рата, 1945. године. О тада па до 1955. радио је као редовни професор на Филозофском факултету. Од 1951. био је управник академијиног Института за проучавање књижевности у уредник Зборника радова Института за књижевност и Зборника историје књижевности. Именован је за члана Српске краљевске академије (1932), а потом и Српске академије наука (1951).
Поколења судената којима је предавао (међу њима и потоњим академицима Мирославу Пантићу и Никши Стипчевићу), памтила је веселу строгост Петра Колендића, његову крупну прилику и тежак ход по ходницима Факултета. У сећању је посебно остао његов фоничан глас за катедром, Колендићев складни дубровачки језик којим је казивао своја предавања и којега се никада није одрекао, ни у Скопљу, ни у Београду.
Озбиљан и тачан, када је у питању рукопис или документ, Колендић је постао мера за књижевно-историјску скрупулозност, верност тексту и писцу, за закључак који не остаје под сумњом. Акрибијом и књижевном ерудицијом дао је велики допринос тада младој београдској школи рагузеологије (наука о Дубровнику), којој ће припадати и изграђивати је до краја живота. Огледе и радове публиковао је у стручној периодици, а неколико најзначајнијих објављено је у књизи “Из старог Дубровника“ (Београд, 1964).
У Народној библиотеци Србије у Београду налази се Легат Петра Колендића. Садржај овог легата надмашује по значају и обиму многе јавне институције и иде у ред најбогатијих приватних заоставштина. У њему се налази збирка од 70 аутографа насталих од 16. до 19. века и преко 220 преписа рукописа. Легат садржи и вредну библиотеку старе књиге (неке су проглашене за културно добро), као и више стотина стручних књига.
Значају Легата доприноси и обимна преписка од преко 1.500 писама. Међу именима оних с којима се одвијала Колендићева кореспонденција су - Константин Јиричек, Милан Решетар, Владимир Ћоровић, Јорјо Тадић, Иван Божић, Марко Мурат, Исидора Секулић, Павле Ивић, Мирослав Пантић, као и бројне академије наука, архиви, библиотеке, црквене установе у којима је било дубровачке грађе.
Синиша Ковачевић
