Тим поводом представљен је и зборник радова “Милорад Павић - Становник светске књижевности” који је објавила Матица српска. Јасмина Михајловић, челница Фондације која носи Павићево име указала је да је Зборник најважније обележје ових јубилеја, а Нови Сад и право место где је требало да се појави, с обзиром да је ту био професор, а једно време и декан Филозофског факултета. Оцењујићи га као издавачки подухват Михајловићева је навела да је Зборником обухваћена Павићева рецепција у свим земљама, говорним подручјима и на свим континентима.
Проф. др Јован Делић био је члан НИН-овог жирија за роман године 1984. када је ова награда припала управо “Хазарском речнику” и већ тада су сви, како је рекао били сигурно да ће то бити књига која ће ођекнути и у наредном веку и врло брзо је тај роман назван првом књигом 21. века. Павић је по њему, аутор богате и парадоксалне рецепције у свету, “Хазарски речник је доживео незапамћен пријем, посебно на западу и код књижевне критике и код публике, а када је одбио да приложи своју гранчицу на ломачу на којој је спаљивана Србија спуштена је пред њим гвоздена завеса, без књижевног разлога проглашен је за српског националисту и примио је на себе судбину свог народа. Онда се отворила рецепција на истоку где је објављиван у огромним тиражима, посебно у Русији и Азербејџану. Овај Зборник је по Делићу један је од доказа наших савремених парадокса, у време ове идеолошке репресије која је дишла са стране са које то не би очекивали. Делић је скренуо пажњу на Павићев духовни напор да направи шав и спој између старе и нове српске књижевности, између византијског наслеђа и 17, 18. и 19. века као и 20. којим се није научно бавио али га је живео, у њему стварао и његову последњу четврт доминантно обележио као прозни писац и као научник. Он је, како је навео Делић васкрснуо дух Венцловића, снажно утичући на српску фантастику данас, написао књигу о Војиславу Илићу, донео своје виђење историје српске књижевности својим шавом прихватио и 20. век. По Делићевим речима, својом игром временима, својим пливањем кроз време Павић је доиста направио шав којим су повезиване епохе, штопане подеротине континуитета српске историје и културе.
Павић не пристаје на линеарно проповедање, на континуиран начин обликовања и развоја прозног текста, а “Хазарски речник”, по речима др Марка Недића који је постао параметар за разумевање целокупног прозног опуса овог аутора, на први поглед се може читати као и сваки речник, на прескок. Његова проза се обликује и развија онако како се одвија игра у шаху. Заплет у приповеци развија се као шаховска игра са живим фигурама, онај део који испуњава њен средишњи ток један је од најважнијих модела структуре и развоја Павићевог прозног рукописа. Покретне фигуре у њему које на замишљено животно као на шаховско поље поставља сам аутор у сваком тренутку могу се померати и могу освајати нови простор деловања. У Павићевој прози, како наводи Недић слуте се могући крајеви који се у очекиваном облику непрестано одлажу и окончавају се новим завршним изненађењима. Он не жели да прича извесну, сигурну и предвидиву причу, он је непрестано онеобичава, очуђује, укључује у нове односе и ситуације њене ликове, а садржај доводи до најнеочекиванијих разрешења.
Проф. др Драган Станић подсетио је на време када му је Павић био професор и на његово незаобилазно дело књижевног историчара као што је Историја српске књижевности барокног доба и монографија о Венцловићу од кога је направио писца 20. века. Као прозни писац Павић је, по њему врло споро улазио у официјелне књижевно критичке токове, мада је у првим збиркама достигао највишу меру српске приповетке. Крајем осамдесетих година он заиста постаје повлашћени становник светске књижевности, да би већ почетком деведесетих писац таквог поетичког богатства почео да доживљава бројне нападе у свету, прво у Француској, затим у Немачкој, а та рецепција се може пратити и у радовима објављеним у овом Зборнику. Павић је, како је указао Станић спајао времена и просторе, различите слојеве стварности који су потпуно несагласни и то је основно чудо његове књижевности. Ако би се правио списак писаца којима неправедно није припала Нобелова награда за књижевност Павићу је ту свакако место, рекао је Станић поручујући - читајте Павића и знаћете ко смо.
Н. Попов
