Најстарије књижевно признање на српском културном простору, која се од додељује за најбољу књигу поезије, Раичевић је добио за збирку „О стварима које је Хомер пропустио“, објављену под окриљем издавачке куће „Граматик“. „Миодраг Раичевић каже да нема амбиција да допуни и заокружи Хомерово дело - мада то наслов другачије говори – али то дело ипак и допуњује и заокружује, и то тако што ће и Одисеју и Итаку реактуализовати, попут Црњанског, и учинити их делом свога света и свог времена, одајући притом дубоко поштовање и Грчкој, као огњишту културе света, и њеној класичној и савременој поезији и лепоти“ навео је у образложењу дописни члан САНУ Јован Делић, председавајући жирија у којем су још били Иван Негришорац, Селимир Радуловић, Ђорђо Сладоје и Желидраг Никчевић.
Говорећи о теми смрти, као једној од главних у Раичевићевој књизи, Делић је указао и на ауторово мајсторство да ту тему спаја са иронијом и песничким хумором. „Хумор је једно од трајних својстава Раичевићеве поезије, али је у овој књизи он спојио хумор са густом меланхолијом“, истакао је председник жирија, појашњавајући да Раичевић смрт чини свеприсутном, али увек спремном на неко шаљиво изненађење. По Делићевим речима, чар многим Раичевићевим песмама дају разговорни тон и говорни ритам, чинећи их живљим и духовитијим, као што се кроз целу књигу ненаметљиво провлачи и мотив заувек растављених љубавника и непрестана, односно узалудна чежња за „поновним спојем њихових усана и рамена“. „Раичевић пева о једној ризичној, вековима рабљеној теми, о срцу, што песника може одвести у стереотипе и баналност. Но, он је тај ризик срећно избегао, изузетно свежим, новим и конкретним песничким сликама“, навео је академик Делић, на крају, као посебно важну, истакавши завршну руковет награђене књиге, у којој је Раичевић, певајући о мајци, реактуелизовао поетички идеал Т. С. Елиота виђен у споју једноставности и дубоког осећања.
Захваљујући се на награди коју је, како вели, примио као велику благодарност, Миодраг Раичевић је рекао да „писац који зна где је Матица, зна где су му душа и срце“. „Највећи ефекат у поезији постиже се кад песнику пође за руком да читаоца изненади нечим познатим. Сад, при крају живота, ако изузмемо грешке које сам правио, схватио сам да сам у свему био у праву. Песме у овој књизи су снимци мог минулог живота и неких мојих давнашњих интересовања. Све су то сензације с којима сам растао и развијао се. Био сам дете свог времена“, поручио је Раичевић, чију је поезију потом читао драмски уметник Југослав Крајнов.
Традиционалну Свечану беседу одржао је пак проф. др Игор Борозан, посветивши је кнезу Михајло Обреновићу (1823–1968) поводом двестоте годишњице рођења другог сина Милоша Обреновића. Кроз слово насловљено „Уметност и пропаганда: кнезу Михајло Обреновић и његово доба“ редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду говорио је о лик овог владара Србије у два наврата – од 1839. до 1842. и од 1860. до 1868 – из угла историје уметности. „Генеза приче о кнезу Михајлу је заправо генеза или историјат једног народа, једне земље, једне државе... Он је данас постао топос нашег колективног памћења, са свим оним што то памћење производи, било да је добро или лоше. Наравно, последице постхумног уобичлавања његовог лика су слојевите, и подлежу различитим идеолошким, етичким, естетским... тумачењима. Он јесте нама данас познат као једна врста романтичарског хероја. Међутим, иза тога се крије комплексна личност, која је заправо метафора и династије, али и ширих друштвених оквира тог времена“, истакао је проф. Борозан, потом илуструјући кроз низ примера из света уметности, пре свега ликовне, како је кнез визуелизован од сноликог владара наочитог изгледа до мученика који је пао на олтару нације, државе и династије.
Иначе, Свечана седница најстаријег српског књижевног, културног и научног друштва била је прилика и за сумирање резултата остварених у минулој години. Између осталог, апострофирано је да су додељене све награде иза којих стоји Матица, од Бранкове за студенте проучаваоце књижевности до Бескрајног плавог круга за најбољи роман, као и да су редовно излазиле све периодичне публикације и часописи, укупно њих 24. Уз све то, објављено је 28 књига и зборника радова, док су примереним научним скуповима обележене јубларне годишњице: Васка Попе, Дејана Медаковића, Душка Радовића, Борислава Михајловића Михиза, јаше Игњатовића... Као изузетно важно истакнуто је и оснивање Омладинског одбора Матице српске, који је одмах почео са својим активностима, те јачање веза са локалним срединама, кроз споразуме о сарадњи. „Можемо рећи да је читав Матичин систем – сама Матица, Галерија МС, Библиотека МС, Издавачки центар МС – добро функционисао и надамо се да ће се то наставити и у овој години“, рекао је потпредседник Матице српске проф. др Срђан Шљукић.
М. Стајић
