Уметност, односно књижевност је за Дамјанова задовољство писања, уживање у језику и радост поигравања њиме. Много пута је овај аутор изјавио да пише оно што би желео да чита и да Језик и Уметност немају граница. У свом књижевном опусу ходио је непрегледним пространствима Језика кушајући његове моћи; спајао неспојиво као алхемичар и претакао из традицијских реторти у нове калупе моделујући нове светове, нове пределе српске књижевности.
Поникао из миљеа Младе српске прозе – струје књижевних стваралаца током осамдесетих година прошлога века, Сава Дамјанов је унео радикалне промене у парадигме српске књижевне традиције, баш као што свака млађа генерација тражи своју слободу, свој израз и на субверзиван начин (пре)вреднује претходну. Но, како је и сâм у неколико наврата нагласио да свако одбијање традиције ипак подразумева известан однос према њој, то не значи да је деконструкција дотадашњих шаблона подразумевала њено негирање или ниподаштавање, већ да се чином разарања могу успоставити нове комбинаторичке везе, испитати другачије могућности Језика, понудити нова читања Текста или начини трагања за лепотом Књижевности. И то је истинско уживање у преимућствима уметности писане речи које ни после четири деценије не јењава у књижевном стваралаштву Саве Дамјанова. Јер, таман кад помислите да се иновативни стилско-језички проседеи могу коначно исцрпети, овај аутор Вас изненади новим замешатељством у виду оригиналних модуса поигравања рецепцијским кодовима.
Од прве збирке Истраживање савршенства који доноси највише на плану форме и нелинеарног читања попут Кортасарових Школица или Борхесовових рачвајућих вртова, Дамјанов се остварује и као творац другачијих књижевних светова у којима се мешају границе сна и јаве. Уживање у Игри стварања се наставља кроз прошивање бројних интер- и метатекстуалних веза у Колачима, обманама, нонсенсима, као и Повестима различним. У првој збирци очитава се преплитање Ероса и Танатоса, духовног и телесног, метафизичког и путеног, који ће се додатно интензивирати у наредном делу, овог пута дубоко уроњеног у онирику. Снови као простор неспутаности и неизрецивости постаће Дамјановљево својеврсно средство „лакоће постојања“, али и мешања стварносних равни и неухватљивости класичне миметичке парадигме. На тај начин проширује се хоризонт очекивања и активира разабирачка моћ читаоца. Збирком Глосолалија Дамјанов одлази корак даље на плану деконструкције језичких принципа у виду поигравања наративним поступцима, експерименталног језикотворства и семантичких потенцијала главних (и/или споредних) мотива. У Причкама које кореспондирају са Ремек-делцима чини се да писац уводи нови аспект своје прозе, а то је својеврсна мимикрија изражајних облика и разарање митизованих парадигми, односно поиграва се са ригидношћу уврежених тема – књижевнотеоријским обрасцима (пре свега, појма и жанра Приче), а у Ремек-делцима са реториком и тематиком епске народне хероике. Детабуизирање културно-друштвених, па и цивилизацијских кодова, најрадикалније ће се очитати у роману Историја као апокриф и Порно-литургија архиепископа Саве. Моћ игре добиће своју еманацију још интензивније не само у разбокореном језичком изразу, већ и у графичком и визуелном комбиновању текста (нпр. смењивање латинице и ћирилице, уметање слика, колажа и фотомонтажа, графикâ, мапâ читања и слично), фрагментарности и изразитој асоцијативности, низањем синонимичних или хомонимичних изведеница, затим неологизмима и кованицама, песмама и стиховима који опонашају и карикирају поменуте обрасце или чак привидној сличности формалних обележја са канонским предлошком. Дамјановљево „задовољство у тексту“ се врхуни у његовом последњем делу Итика Јерополитика @ Вук где се сустичу сва стална обележја његовог стваралаштва удружена у стварање нових, паралелних токова историје српске књижевности. То је уједно можда и најнеупитнија књижевно-културна категорија која ипак подлеже ауторовом преиспитивању и самим тим, превредновању. Међутим, то не мора обавезно да значи и детронизовање датих ауторитета већ рецепцијски доживљај и креативно-критички однос према наслеђу као предмету слободе уметничког израза и другачије визуре поимања чина уметничког стварања.
Овакво уживање у стваралачком чину подразумева љубав према Језику и Књижевности, подразумева извесно знање о њима, упућеност и осећање присности, подразумева посвећеност и поштовање према њиховој непрегледности; осећање радости у кретању њиховим беспућима, као и усхићење у поигравању њиховим богатствима. Зато Дамјанов са правом тврди да је за њега уметност простор среће – простор у ком се остварује највиша манифестација стваралачке духовне моћи и човекове животности, простор где је човек срећан, али где и друге усрећује.
Драгана Бошковић
