Како „Дневник” сазнаје, маестро ће 28. децембра бити део традиционалног новогодишњег концерта Војвођанског симфонијског оркестра.
Мајски је рођен 1948. у Риги.
“Одрастао сам у изузетно музикалној породици, иако моји родитељи, због околности, нису могли постати музичари. Моја старија сестра је пијанисткиња, старији брат је био музиколог и оргуљаш. Од када сам почео да чујем у мајчином стомаку, био сам окружен музиком. Музика ми је била попут ваздуха. Међутим, мајка је била одлучна у томе да барем једно дете постане нешто нормално, а не музичар. Али био сам све само не нормалан. Имао сам осам година када сам најавио да ћу постати виолончелиста. Сви су мислили да сам луд”, испричао је, уз смех, Миша Мајски у једном интервјуу.
Школовање је започео у Дечјој музичкој школи у Риги, затим га је наставио на тамошњем Конзерваторијуму, да би са седамнаест година отпутовао у Лењинград (Санкт Петербург) како би тамо наставио студије и већ са 17 година је наступио са чувеном Лењинградском филхармонијом. Убрзо ће га легендарни Мстислав Ростропович позвати код њега у Москву. Заправо, Мајски је једини виолончелиста који је ученик два истинска великана - Ростроповича на Конyерваторијуму „Чајковски” и Грегора Пјатигорског на Универзитету Јужна Калифорнија у Лос Анђелесу. „Његово свирање комбинује поезију и изузетну деликатност са великим темпераментом и бриљантном техником", хвалио га је Ростропович.
Још на почетку студија у Москви, 1966, бриљирао је на Међународном такмичењу „Чајковски” освојивши чак шест награда. Када је његова старија сестра Лина емигрирала у Израел, млади Миша се нашао на удару совјетских власти, те ће на крају, под измишљеном оптужбом да је трговао на црној берзи, завршити 1970. у радном логору Дзержински, где ће виолинчело заменити лопатом и крампом. Након што је пуштен на слободу, како би избегао служење војног рока провео је још два месеца у психијатријхској болници, е да би кончано 1972. добио дозволу да оде код сестре. Следеће године га је на Израелском фестивалу чула још једна легенда виолончела, Пау Касалс, и са њим. На препоруку виолионисте Исака Стерна, Мајски је 1974. постао стипендиста Америчко-израелске културне фондације и отишао у САД, код Пјатигорског.
Истовремено, почиње и његова концертна активност коју ће, између осталог, обележити и веома плодна сарадња с Леонардом Бернштајном.
„Био је застрашујући не толико због своје славе, колико због своје харизме и интелекта”, присетио се Мајски легендарног диригента. „никада није дириговао Концертом за виолончело Антонина Дворжака пре но што смо то 1989. урадили заједно са Израелском филхармонијом. Срели смо се дан пре прве пробе са оркестром, у његовој апартманској соби у Хилтону у Тел Авиву. Одсвирао сам соло део са клавиром, након чега је рекао: Радим овај сјајан концерт први пут у животу, и срећан сам што га радим с тобом јер свираш баш онако како се ја осећам!"
Сарађиваће Мајски и са другим великим диригентима, као што су Зубин Мехта, Лорин Маазел, Карло Марија Ђулини, Рикардо Мути, Џејмс Левин, Чарлс Дитој, Владимир Ашкенази, Данијел Баренбој... Као ексклузивни извођач куће „Дојче грамофон” само у овом веку снимио је више од 30 издања са оркестрима попут Бечке и Берлинске филхармоније, Лондонског симфонијског оркестра, Израелске филхармоније, Паришког оркестра, Камерног оркестра „Орфеус”, Камерног оркестра Европе... Такође су више него успешни и његови компакт-дискови камерне музике, снимљени са Мартом Аргерич, Гидоном Кремером, Јуријем Башметом, Серхиом Тјемпом, као и његовом кћерком, пијанисткињом Лили Мајски.
– Свирам италијански виолончело са француским и немачким гудалом, аустријским и немачким жицама, ћерка ми је рођена у Француској, најстарији син у Белгији, средњи у Италији и најмлађи у Швајцарској, возим јапански аутомобил, носим швајцарски сат, индијску огрлицу и свуда где људи цене и уживају у класичној музици осећам се као код куће".
М. Стајић
