Моји су се развели и практично сам се још као беба са мамом, братом и сестром преселила у Лондон – почиње причу о свом узбудљивом животном путовању Џоселин Пук, композиторка из Енглеске, тренутно ангажована као чланица жирија на Нишвил џез театарском фестивалу.
Иако у најширим међународним оквирима најпознатија по сарадњи са Стенлијем Кјубриком, на филму „Широм затворених очију“, што и јесте још једна од прекретница у њеном животу, Џоселин Пук посвећенији љубитељи савремене музике јако добро познају, и воле, због фантастично сугестивних и осећајних композиција. У једном од својих последњих радова, музици за представу „Поново измишљена Књига о џунгли“ (Jungle Book Reimagined), коју је по мотивима дела Рађарда Киплинга креирао Акрам Кан, поново је потврдила своју репутацију надасве аутентичне и оригиналне ауторке, али и даље радије прича о композицији „Кад чујеш гласове“ (Hearing Voices).
– Моји пројекти су оно што ме највише испуњава. Волим сарадње и да пишем музику за различите пројекте, филмове, позориште... Драго ми је да и на тај начин могу да доприносим, али на крају дана, радећи то, сервисирам нечије друге идеје и визије.
После бројних наступа у различитим поставкама и формацијама, у последње време често наступајући и са својим животним сапутником, видео уметником и сомелијеом Драганом Алексићем, Џоселин Пук се концентрисала на наслеђе своје баба-тетке, која је након снажних психичких проблема остатак живота провела у психијатријској институцији. Тамо је писала дневнике који су доспели у руке Џоселин Пук и веома су је инспирисали да о томе, о стању духа једне жене, напише низ композиција.
– Надам се да ћу моћи то да изведем и овде. Трилогију о менталним болестима. То је тема која игра веома важну улогу у мом животу. Први од комада је „Кад чујеш гласове“, који је истовремено био и наручен од стране Оркестра Би-Би-Сија. Користила сам говор у њима, видео, различите инструменте – објашњава Џоселин Пук, за чију музику је карактеристичан експеримент, стапање гласова, говора и гудачке музике упечатљиве атмосфере. – Волим да радим и концерте. Али, стално ме заведу наруџбе, које радим да бих могла да се издржавам. Онда ми буде жао што нисам више радила на нечему своме. Имам толико албума које нисам објавила, јер нисам имала времена да се томе посветим. Баш сам недавно причала са Анушком Шанкар, кћерком чувеног Равија, ситаристе, требале смо да сарађујемо баш на „Књизи о џунгли“ Аркама Кана, али на крају нисмо, јер се испоставило да нам није требао ситар. Кад смо се среле, она је слушала моје проблеме, завидела сам јој што издаје албуме, а она ми је рекла да сам проклето срећна што добијам наруџбе, да би то и она волела. Заправо, тешко је наћи прави баланс.
У позадини онога што данас представља ова сјајна уметница из Енглеске, стална је веза са музиком. Отац јој је био самоуки виолиниста, у војсци је научио да свира кларинет, а и мајка с којом је одрасла студирала је флауту и веома подржавала своју децу на путу да постану уметници.
– У то време си имао више прилика да још у школи добијеш бесплатне часове музике. А ја сам још на путу у забавиште знала да певам Битлсе – смеје се Џос, како воли да је зову, док одговара на питање шта је највише утицало на њу да се бави музиком. – И моји брат и сестра, сви смо тада били под великим утицајем поп културе. Преселили смо се у Стафорд, а онда сам се вратила у Лоднон, на студије музике у школи Гилдхол. Кад сам завршавала колеџ, почетком осамдесетих, нови талас је у поп музику увео гудачке инструменте, а ја сам „баскирала“ у триу. Не знам знате ли за тај израз – to busk – свирала на улици. Ту нас је запазио Пол Велер и почела сам да радим с њим у бендовима The Jam и Style Council на аранжманима за гудачке инструменте. Луде ствари су ми се и тада дешавале. Некако сам знала и док сам студирала да не идем према орекстру, много више су ме привлачили људи отворених погледа.
Један од најупечатљивиј доживљаја у раној фази своје каријере, Џоселин Пук имала је када је била ангажована од стране бенда ABC који је са култним албумом Lexicon of Love отишла на светску турнеју.
– Било је фантастично одмах после колеџа обићи свет на тај начин. Недавно сам видела на ју-тубу концерт из 1986. и било је невероватно видети себе из тог периода на сцени. После смо свирали још са много различитих уметника, као што је Митлоф, на Вемблију (смех). И то је било веома театрално. И врло разноврсно. Али, једна од најбољих варијанти била ми је свирање у бенду 3 Mustaphas 3 који је био енглески, а открио ми је музику Балкана, што ме довело до сцене Источне Европе, овдашње музике, Врањанског експреса...
Паралелно с тим, Џоселин Пук откривала је музику системског минимализма, више везану за позориште, Филипа Гласа, Мајкла Најмана, а њен ментор Џереми Џонс, који је имао и бенд Регулар Мусиц, био је пионир у томе, што је такође веома утицало на њено позоришно опредељење.
На питање да ли јој делује да је у њеном животу све било повезано, да је спонтано стизала од једне фазе каријере до друге, Џос ведро одговара да се трудила да буде тако, да све око себе упије и повеже:
– Било је то заиста сјајно време, са много различитих приступа музици. Поп бендови, људи који нису знали да на класичан начин пишу музику, дали су ми самопоуздање да ја могу то да радим. А кад сам почела да компонујем, почела сам и да добијам друге прилике. Дуго сам живела у делу града са зградама предвиђеним за рушење, јефтиним становима у станарским кооперативама које су густо биле насељене управо уметницима разних фела. Данас тога нема. А ко жели да зарађује богатство како би плаћао изнуђивачку ренту!?
Игор Бурић
