Поставка, коју чини избор дела Дејана Медаковића, као и избор литературе о њему, може да се погледа од 1. до 30. јуна, у јавном каталогу Библиотеке и на њеном веб-сајту www.bms.rs.
Аутор изложбе је Мирко Димић, уредник Селимир Радуловић.
Рођен је Загребу, од оца Ђорђа Медаковића, економисте и мајке Анастасије, домаћице. Деда по оцу др Богдан Медаковић, био је вођа Срба у Хрватској за време Аустроугарске монархије, председник Хрватско-српске коалиције и председник Хрватског сабора 1908–1918. Прадеда Данило Медаковић био је у служби кнеза Милоша и кнеза Михаила, а прадедин млађи брат био је Његошев секретар и секретар књаза Данила након чега је постао државни секретар Црне Горе и први нецрногорац, који је добио титулу војводе. Умро је у Београду и читав иметак завештао београдској сиротињи. Беoградско насеље Медаковић добило је по њему име. Читава лоза Медаковића потиче из села Медак у Лици. И презиме по мајчиној линији (Рајићи) такође има племените крви – лоза је припадала аустријском војном племству Лоње.
Основну школу завршио је у Загребу, нижу гимназију похађао у Сен Галену у Швајцарској и код фрањеваца у Бадију на острву Корчули. Вишу класичну гимназију завршио је у Сремским Карловцима (1937–1941) где је, испоставиће се, припадао изузетно битној и значајној генерацији будућих српских интелектуалаца и стваралаца. За време рата живео је у Београду, 1942. године прикључује се Музеју кнеза Павла (данашњи Народни музеј) као асистент. Од те године до 1952. службује у Музеју града Београда, у Министарству за науку и културу ФНРЈ, односно у Савету за науку и културу ФНРЈ, и Савезном заводу за заштиту споменика културе, Историјском институту САНУ (1952–1954)
Након завршеног Филозофског факултета у Београду (1949), одбранио је докторску тезу Графика српских штампаних књига XV–XVII века (1954), када је изабран за асистента на Филозофском факултету у Београду, на Одсеку за историју уметности. Доцент постаје на истом факултету 1957. године, а затим ванредни (1962) и редовни професор (1967). На Филозофском факултету вршио је разне дужности: био је управник Одељења, председник Савета, представник Факултета у Универзитетском савету, а у школској 1971/72. и 1972/73. години био је и декан ове установе.
Изабран је за дописног члана САНУ (1972), за редовног члана (1981), за председника САНУ (1999). Од 1981. до 1985. био је секретар Одељења историјских науку САНУ, а 1985. изабран је за генералног секретара САНУ. Ту дужност вршио је до 1994. године. У три мандата биран је за председника Скупштине Вукове задужбине.
Дејан Медаковић је добитник бројних награда, плакета, повеља и захвалница. Године 1981. добио је Просветину награду за књижевност, историју и филозофију, а 1987. аустријску награду „Anton Gindely-Preiss”. Следе: Седмојулска награда Србије (1989), Гердерова награда (1990), Октобарска награда Београда за Ефемерис I (1990), Награда за животно дело Задужбине „Јаков Игњатовић” за Ефемерис II (1991) и Награда Београдског издавачко-графичког завода за Ефемерис III (1992). Године 1994. добио је „Изванредни златни беочуг” Београда и Народне библиотеке за најчитанију књигу у Србији. Одликован је од Светог архијерејског синода Орденом Св. Саве I степена. Добитник је и Награде „Круна деспота Стефана Лазаревића” и „Златног прстена деспота Стефана Лазаревића”. Поред низа студија и прилога из струке, Медаковић је објавио и књиге: Београд у старим гравирима, 1950; Графика српских штампаних књига XV–XVII века, 1958; Српски сликари XVII–XX века, 1968; Путеви српског барока, 1971; Трагом српског барока, 1976; Манастир Савина, 1976; Хиландар, 1978 (са Д. Богдановићем и Б.Ј.Ђурићем, која је штампана на немачком, енглеском, француском и јапанском језику); Српска уметност у XVIII веку, 1980; Српска уметност у XIX веку, 1981; Сентандреја, 1982 (са Д. Давидовим); Сведочења, 1984; Истраживачи српских старина, 1985; Летопис Срба у Трсту, 1987 (са Ђ. Милошевићем); Барок код Срба, 1988; Косовски бој у ликовним уметностима, 1989; Serbisher Barock, 1991; Тражење добра, 1995; Срби у Бечу, 1999. (такође и на немачком); Откривање Хиландара, 2001; Изабране српске теме I 1996, II 2001, III 2002, IV 2005, V 2006, и VI 2007.
После његове смрти, велики број личних књига, рукописа и писама поклоњен је чеоним српским институцијама САНУ и Матици српској. Формирано је више легата, између осталог у Библиотеци Матице српске и Огранку Градске библиотеке у Сремским Карловцима „Бранко Радичевић“. У његову част успостављена је Награда „Дејан Медаковић” 2008. године.
