Мало је познато да се у збирци ове музејске установе налази преко 700 фото записа који покривају раздобље у коме је деловао Влахо Буковац. Од самих почетака сликар је користио фотографију као помоћно техничко средство у свом раду, али и као извор инспирације.
Идеја изложбе је да покаже значење фотографије у формирању Буковчевог раног опуса, као и њену улогу у позиционирању младог сликара. Снимци који се чувају у Кући Буковац различите су провенијенције, од оних из далматинских и загребачких атељеа па до година када уметник борави у Европи и Америци. Неки од њих су високог уметничког и техничког нивоа, те су од непроцењиве важности за шире сагледавање Буковчевог опуса.
Влахов живот често је текао непредвидљивим, па чак и опасним брзацима. После краће обуке за морнара, као дечак путује на релацији Цариград-Ливерпул-Одеса. Године 1873. са братом одлази у Перу. Зарађује осликавајући железничке вагоне, међутим већ након годину дана долази у Калифорнију. Током боравка у Сан Франциску (1874-76) неко време ради у фото студију, па се претпоставља да је ту савладао основе фотографског заната.
Иако многи сликари нису прихватали фотографију као уметничко дело, Делакроа је сматрао да би она могла бити помоћно средство у настави цртања. Прегледа ли се албум који је Буковац донео са путовања по Америци, лако се да уочити да је користио фотографију како би што боље савладао пропорције и унапредио своје цртачко умеће. Многе тајне фотографског заната умео је да употреби за лакше преношење жељеног мотива на цртеж или слику.
Тамни собичак без прозора у коме је становао у Сан Франциску, био му је и први радни простор. Сликао је аутопортрет помоћу огледала, јер није имао довољно светла како био уочио детаље. Ни отворена врата собе нису му омогућавала да добро види свој одраз. Он ће искористити технику расветљавања предмета коју је највероватније савладао за време краткотрајне фотографске праксе. Овом приликом, бели пешкир послужиће му за рефлексију светла на лице.
Иако са доста труда, успешно је урадио аутопортрет који ће бити изложен у оближњој кафани. Сличност са ауторовим ликом, али и други квалитети неће промаћи Yону Барингтону, честом госту локала. Он ће младог Буковца подстаћи да се потпуно посвети сликарству. Пун самопоуздања, Влахо изнајмљује собу и опрема је за потребе правог атељеа. Овај тренутак забележиће фото записом који неће остати само успомена, већ и симбилички тренутак прекретнице у уметниковом животу.
Фотографија, била она документарна, илустративна или уметничка, може бити презентована у оквиру аутономне, засебне изложбе. То се посебно односи на музејске установе које поседују велики број снимака као што је Кућа Буковац, која делове своје колекције може представити у оквиру различитих тематских целина. С друге стране, фотографија је, уз предмете из личне заоставштине, служила и као драгоцени документарни материјал. Тако је и са великим изложбама чувеног цавтатског уметника на којима су фото записи из Куће Буковац чинили значајну допуну његовим сликарским платнима. Међу њима треба поменути поставке - „Велика Иза Влаха Буковца„ (Београд, 2013; Нови Сад, 2014), „Сликар Влахо Буковац” (Београд, 2014) и „Влахо Буковац - сликарство непролазне лепоте„ (Београд, 2020-21).
Вративши се у домовину, са жељом да сликарске вештине усаврши на некој од европских академија, Влахо Буковац доноси неколико слика, углавном портрета. Међу његовим приватним стварима наћи ће се и покоја фотографија и фотографски албум. На већини снимака из албума су непозната лица, од којих се нека ипак могу идентификовати. Истичу се четири фотографије на којима је сам Влахо, замотан у тканину која му обавија кукове.
Претпоставља се да је искористио прилику како би инсценирао призоре, односно покрете које ће касније насликати. На снимцима у албуму препознају се ликови жене и мушкарца које налазимо на сликама с Буковчеве фотографије где позира испред штафелаја. На некима је оловком исцртан линијски растер, како би се скица портретисане особе што тачније пренела на платно. Неке од фотографија у горњем делу испод ивице имају рупу, као доказ да су приликом сликања биле причвршћене за штафелај.
Упореде ли се фотографије и слике, Буковац је успео верно да пренесе исту појавност лика. На платнима је приметна укоченост израза лица, која се запажа као недостатак портрета насталих према фотографском предлошку. На полеђини неких фотографија сликар је забележио боју косе, очију, као и неке карактеристике које ће му бити важне током сликања. Треба напоменути да нису све фотографије настале у Сан Франциску. За неке се Буковац ослонио на вештину угледних дубровачких фотографа.
Као што се види фотографија је релативно рано ушла у сликарев живот и рад. Влахо није зазирао да буде испред камере, тако да су многи радни и породични тренуци забележени на фотографском папиру. Фото записи послужиће и за реконструкцију простора у којима је уметник живео и радио (Париз, Цавтат, Праг). Атмосферу Буковчевог париског атељеа дочараће изврсне фотографије Едмонда Бенарда. Снимци на којима је сликар забележен током одласка у шуму Фонтенбло, такође су вредна уметничка дела.
Тешко би било набројати све значајније фотографије везане за Буковчев живот, али свакако треба истакнути оне на којима је приказан док слика. Било да је то рад у пленеру, у атељеу испред великих композиција или током израде портрета особе која му позира. На овим снимцима налазимо уметника озбиљног, фокусираног на рад. На породичним фотографијама и оним снимљеним на Академији са студентима, приметићемо благо Буковчево лице, лице оца и педагога.
Ауторка изложбе је кустос Хелена Пухара. Поставка ће бити отворена до 23. априла.
Синиша Ковачевић
