У том периоду новосадски балови су одржавани у познатим кафанама као што је „Турски хан“, „Зелени венац“, „Грајнерова“ и „Лерхова кафана“, „Код три круне“ или кафане „Код фазана“, „Бела лађа“, „Код камиле“, „Угарска краљица“, а надалеко су били познати балови у великој сали хотела „Јелисавета“ (данас хотел „Војводина“) као и у хотелу „Фабри“. Музика и мода били у тесној вези, па су на баловима биле популарни плесови попут тајча (валцер), кадрила, менуета и галопа, брзе полке сличне чардашу. Ипак, Академска омладина у Новом Саду је 1840. године повела оштру акцију против свих страних игара, па се од тада на таквим забавама више играло коло, кетуш, јастучић и друге народне игре.
Балови су била прилика да се жене покажу, „изађу из анонимности“ и из куће, забаве се, упознају с младићима, а удате жене да покажу материјални статус породице и положај супруга у друштву. Балови су били толико битни да су се мајке девојака просто надметале која ће за ту прилику својој ћерки обезбедити најлепшу и најраскошнију тоалету.
Како појашњава историчарка и саветница у Музеју Војводине у Новом Саду Љубица Отић највећи модни утицај имали су Беч, Будимпешта и Париз, јер су се многи наши интелектуалци школовали у тим градовима, а трговаци набављали одећу за своје радње или их као поклон доносили женама, сестрама и ћеркама. Такође, војвођанске даме су набављале европске модне часописе и код својих шнајдерки по мустри шиле хаљине по последњим трендовима.
Женска и мушка мода, посебно када је реч о свечаним одорама, може се детаљније пратити од седамдесетих година 19. века кроз портретну фотографију која је тада била у екпанзији, пошто је одлазак код фотографа био велики догађај, па су људи настојали да обуку најлешу одећу, појашњава Љубица Отић додајући да су девојке прву балску хаљину добијале за матуру.
Како каже, седамдесете године 19. века обележиле су кринолине (подсукње) и раскошне, богато набране хаљине које су испод имале жичану конструкцију да би биле широке.
Израђиване су од тешких али финих, квалитетних и скупоцених материја (свиле, плиша), биле су уске у струку, а горњи део је био узан корсет који је сужавао струк и наглашавао женске атрибуте. Модели су се полако мењали, па је временом предњи део хаљине постао раван, а богати набори били су на задњем делу формирајући такозвани турнир, вели наша саговорница.
Турнир код нас је полако излазио из моде већ крајем осамдесетих и деведесетих година 19. века, јер се у последњој декади јавља сецесија (уметнички стил инспирисан природним облицима) па одећа постаје сведенија. И даље се потенцирала наглашена женска фигура, сукње су биле дугачке, кројене у неколико цвикли, звонастог облика и уже у струку. Горњи део је био украшен карнерима и брошом. Међутим, након Првог светског рата настаје велика друштвена промена и жене улазе у јавни живот.
Жена више није само домаћица, мајка и супруга, већ почиње да ради и има потребу да буде слободна у сваком смислу, па чак и модном, каже Љубица Отић.
Одећу, додаје, прилагођава новој улози у друштву, па су женске хаљине једноставније, лепршавије што најбоље осликавају врцаве двадесете године прошлог века и чарлстон стил.
Хаљине су миди дужине, струк је спуштен ка куковима, а са стране су кројени шлицеви како би се жене могле слободније кретати и плесати.
На основу појединих извора у Новом Саду балови су се одржавали још у другој половини 18. века, о чему сведочи и једна уредба Намесничког већа из 1773. године којом су регулисана питања балова под маскама. Они нису могли трајати дуже од три сата после поноћи, а маска се при одласку са бала морала обавезно скидати. Од таквог бала се издвајало шест одсто прихода у добротворне сврхе. Када је реч о новосадским баловима, треба споменути највеличанственији међу њима, који је одржан у августу 1844. године, на стрелишту, који се организовао за добробит оснивања Новосадске српске читаонице. Међу многобројним званицама налазили су се енглески конзул стациониран у Београду, уредник „Новина србских“ Милош Поповић, митрополит Рајачић и као и бројно племство из Бачке.
Двадесете године прошлог века одликује и гарсон стил, који се често описује као „дечачки“ јер жене носе панталоне, кошуље, често и кравате. Ипак се наставља неговање женствености али без „одевних стега“. Захваљујући том стилу невероватна је била трансформација жена – током дана она је била у једноставној одећи, некад и панталонама, да би увече обукла свечане раскошне хаљине, била нашминкана с муштиклом у руци и бисерима у неколико низова око врата, објашњава наша саговорница.
Мушка мода била је нешто једноставнија и није претрпела драматичне промене. Господа је на балу била свечано и елегантно обучена, често у фраковима, па је кошуља била обавезна, док се прслук носио по избору. Интересантно је да су се крагне се кошуља могле скидати пошто су биле прикачене и ојачане потпором. Наравно, официри су били у униформама с одликовањима. На сталној поставци у Музеју Војводине чувају с бројни одевни предмети, као и портретне фотографије из тог доба, а изложена је свечана одећа аустроугарском генералу Јована Никић, као и хаљина из периода сецесије.
Таква форма раскошних балова, посебно Светосавских, одржала се још између два рата. Након Другог светског рата, променом друшвено-економских и политичких прилика али и сменом великих сила у читавом свету балови су готово потпуно нестали или се прилагодили новом времену, музици и моди, а данас се одржавају као покушај да се очува традиција и да се подсетимо на време европских аристократа.
Силвиа Ковач
