Раздобље изласка “Сириуса” било је златно доба сф-а на овим просторима; не само што је часопис покренуо велико интересовање публике за овај жанр, већ је и подржавао домаће писце који су били све заинтересованији да објављују у њему.
Оснивање “Сириуса” је подстакао хрватски писац научне фантастике Дамир Микуличић који је годинама био један од рецензената. Ипак, за неочекивано велики успех и утицај овог часописа најзаслужнији је био Боривој Јурковић, по струци апсолвент архитектуре са дугогодишњим искуством у новинарству. За време његовог стажа, “Сириус” не само што је достигао највећи тираж, већ је привукао велику пажњу и у иностранству, те је у више наврата током осамдесетих биран за најбољи научнофантастични часопис у Европи, објављујући приче готово свих најпознатијих светских и домаћих сф аутора (Легвин, Кларк, Асимов, Лем, Е. ван Вогт, Пол Андерсон...) Иначе, Боривој Јурковић је током своје каријере био отворен за експерименте и често пионир у ономе што је радио, тако да је занимљив податак да је он покренуо часопис “Еротика”, који ће касније под вођством његовог наследника постао један од најчитанијих часописа свих времена на овим просторима.
Тврда научна фантастика је подврста књижевног жанра првенствено окренута научној тачности, технолошкој конзистентности и прецизности и логици у фикцији. Најпознатији писци који су писали у овом поџанру су Артур Кларк, Станислав Лем, Исак Асимов, Роберт Силверберг. У кинематографији, у тврди сф може се сврстати „2001: Одисеја у свемиру“ (1968), „Соларис“ (1972), „Блејд ранер“ (1982), „Гатака“ (1997), „Месец“ (2009)...
Термин “мека” научна фантастика је скован насупрот термину тврде фантастике, а оба су аналогна енглеској употреби речи „тврде науке“ (природне) и „меке науке“ (друштвене). Меки сф у књижевним делима се више бави питањима психологије, социологије и антропологије у контексту будућности. Обично је више спекулативан и окренут ликовима. Једна од најважнијих ауторки овог поџанра је Урсула Легвин („Лева рука таме“), али овде се сврставају и такви великани као што су Мери Шели, Реј Бредбери, Филип Дик и Френк Херберт. У меки сф спадају и све франшизе „Звезданих стаза“, „Звезданих ратова“, све екранизације Хербертове „Дине“, као и култне серије попут „Фарскејпа“ и „Фајерфлаја“.
“Сириус” није објављивао само бомбастичне спејс опере привлачне најширој публици, већ и озбиљне приче које би се могле сврстати у “тврду” научну фантастику, као и психолошко-спекулативни “меки” сф. Пошто је “Сириус” достигао огромну популарност у СФРЈ, у редакцију је почео да пристиже све већи број прича домаћих писаца. Куриозитет овог магазина био је то што су рецензије послатих прича редовно објављиване, па је Јурковић ускоро постао познат и по својим духовитим и често врло оштрим критикама одбијених радова. Читање озлоглашене рубрике “Није за Сириус” често је било скоро једнако забавно као и читање прича које су објављене.
Године 1987, у време када је “Сириус” почео да посустаје, штафету је полако преузимао сјајни “Дневников” месечник „Алеф“ који је уређивао писац Бобан Кнежевић. Нажалост, због све теже ситуације у држави, “Алеф” није имао шансу ни да се приближи “Сириусовом стажу”, и последњи 26. број изашао је у јануару 1991. Ипак, за то кратко време, уз објављивање прича најбољих страних аутора, “Алеф” је успео је да пружи и велику шансу домаћим писцима, као и сјајним илустраторима: неки од најбољих радова Добросава Боба Живковића настали су баш за овај часопис.
Настасја Писарев
