У питању је праизведба представе, рађене по новели књижевника Владимира Арсенијевића. Помало необично је то што се у овој новели прати 25 прича које се догађају у 60 секунди, у истом тренутку, на разним, удаљеним местима на планети, што већ само по себи поставља велики задатак пред драматурга и редитеља.
Објашњавајући мотиве којима је вођен у писању ове новеле, Владимир Арсенијевић је јуче на конференцији за новинаре рекао да је, након тема из деведесетих година 20. века код нас, о чему је говорила и представа “У потпалубљу”, рађена по његовом роману, почело да га интересује шта се дешава унутар људске врсте. Као идеја се Арсенијевићу издвојило то да ми непрестано производимо шум, у тој разноликости, у којој се у истом тренутку на разним местима на планети догађају разне ствари, некоме код нас, или на Барбадосу, Индонезији, Аргентини...
То брујање планете које производи људска врста, за мене је било јако књижевно интересантно. Онда сам помислио да направим причу која ће се дешавати унутар једног истог минута, али унутар 24 временске зоне, где ћу моћи тај шум да обележим. Да се не бих понашао као неки писац демијург, и драматизовао те односе, правио неке лажне везе где их нема, ја сам напросто те 24, плус једну причу, написао тако да се одвијају независно једна од друге, напоменуо је Владимир Арсенијевић.
Миа Кнежевић, којој је ово трећа режија у СНП -у, након представа “Небески одред” и “Пожар. Лаунy / Контраст или Тамо где смо остали”, поменула је да је сматрала да је баш изазовно то поставити у позоришту.
На неки суштински начин то заправо и припада позоришту, јер има потенцијал, будући да можемо да гледамо како се те приче паралелно одвијају пред нашим очима. Та истовременост је доста позоришна и то ме је и водило све време, да то припада апсолутно сцени. Испоставило се и да је процес рада отворио неке везе, које су почеле да функционишу баш у интеракцији међу глумцима, и да се те приче на неким асоцијативним плановима још повезују, изузев онога што је постављено у самој драматизацији, указала је Миа Кнежевић.
Затичемо људе у тој малој временској јединици који покушавају некако свој живот да посаде, како наводи Миа Кнежевић, или су га посадили па преиспитују због чега је тај живот, баш на том месту и у том тренутку, сада такав какав је. Јесте то и прича о сталној миграцији, додала је редитељка, јер је то доминантно као тема и мотив, зато што се ретко ко од људи у овим причама налази на месту на којем је рођен. Због тога ово јесте и прича о садашњем тренутку у свету, истиче Миа Кнежевић, подсећајући да је Арсенијевић написао да се догађа 2010.
И редитељки, и драматургу Ђорђу Петровићу је, како је рекао, након прочитаних 25 прича, први на памети био оксиморон “Заједно сами”.
Постоји усамљеност, било ко где да емигрира и било где да путује, у потрази за одговорима на питања: Где сам ја? Ко сам ја? Шта радим овде? Зашто се мени ово дешава? Сваки од тих лица носи одређену усамљеност. У данашњем свету индивудуализма, посматрати човечанство, једног човека у једном минуту, преко читаве планете, покушати да се саслуша какви би били њихови одговори на слича питања, био је изванредан изазов, у том покушају да се то изведе, напоменуо је Ђорђе Петровић.
У улогама су: Сања Ристић, Крајнов, Милица Трифуновић, Драгиња Вогањац, Јована Мишковић, Алиса Лацко, Пеђа Марјановић, Радослав Миленковић, Душан Вукашиновић, Марко Савковић, Аљоша Ђидић и Југослав Крајнов.
Костимограф је Сенка Раносављевић, сценограф је Миљена Вучковић, а кореограф је Андреа Кулешевић.
Млади глумац Аљоша Ђидић је, износећи утиске, као остали учесници, о раду на овој представи, рекао да му се чини као да су планету ставили на неке апарате, и да јој проверавају пулс, како дише, како се креће, и како функционишу најбитнији органи, а то су људи.
Н.П-ј.
