Разумљиво, због Кишове „барокне“ употребе језика и вишезначног, често загонетног (апокрифног) уплива у различите епохе и тематике, због тога што је роман заправо хроника једног времена, Октобарске револуције и њених јунака, који су се у Кишово време (другој половини 20. века) лако могли довести у контекст догађања у Југославији, социјалистички уређеној земљи, нагласак представе, као и сам наслов романа, на једној је од седам прича, приповетци „Гробница за Бориса Давидовича“, на дефинисању лика и дела истоименог јунака, односно на његовој смрти.
У драматизацији Ернеа Веребеша, фрагментираној, поетизованој и наративно загонетној по узору на прозни извор, редитељ Александар Поповски представу отвара и затвара на гробу као централном месту, истовремено и целу сценографију креирајући са великим, чистим површинама које подсећају на надгробни споменик, монумент.
Значај подвижништва револуционара се на овај начин доводи у тесну везу са њиховом смрћу, односно свеприсутном убијању, које је борба за идеале подразумевала и данас подразумева, а смрт и смртност, телесност, постају чак и лајт мотив, на уштрб политичких или социјалних мотива, који нису избрушени, нити довођени у тешњу везу и однос са светом некадашњих или данашњих револуционарних идеологије, ако би се такве уопште могле пронаћи. Подижући закашњели споменик, такорећи, певајући оду једном давно прохујалом времену, прилично је узалудан посао, али то ауторе представе изгледа да није занимало.
Оно што редитељ Поповски посебно бруси, и што је већ његов препознатљив знак, јесте стилизација игре у правцу креативних и маштовитих доскочица и решења, као што је, на пример, у сцени сахране игра са мувом, или у сцени ислеђивања игра са осликавањем лица лику који ће да буде убијен. Снажна приказивачка црта, ефектна визуелизација којој доприносе и узбудљиви, готово модни костими Снежане Пешић, потпуно је обојена лирским слојевима, музичким елементима (композитор Марјан Нећак), ироничким моментима, налик на произвољне „анегдоте“ које Кишово дело „ослобађају“ тежине, „баласта“ озбиљности, било какве документарности, референце спрам стварности, самим тим и релевенатности, изузев естетске.
Глумачки ансамбл Новосадског позоришта у представи „Гробница за Бориса Давидовича“ чине Силвија Крижан, Габриела Црнковић, Емина Елор, Агота Ференц, Атила Гириц, Даниел Гомбош, Даниел Хуста, Иштван Кереши, Јудит Ласло, Арпад Месарош, Атила Немет, Габор Понго, Золтан Ширмер. Арпад Месарош. Сада већ пословично, глумачке задатке испуњавају без грешке, са великом прецизношћу и уиграношћу, исијавајући оно чиме одише и представа у целини – неподношљиву и неразумљиву лакоћу постојања кано клисурине историјског и личног страдалништва.
Игор Бурић
