Драмски заплет по сценарију Данице Николић у режији Дарка Николића, заснива се на истрази за убиство медицинског стажисте, чији су остаци пронађени на једном београдском градилишту. Главни осумњичени је ментор поменутог стажисте, а у току саме истраге отвара се читав низ заплета и рукаваца који говоре о спрези криминала, тајних служби, државе... У главним улогама осима Ралета Миленковића гледаћемо Николину Фригановић, Гордана Кичића, Аницу Добру, Страхињу Блажића, Јелену Ступљанин...
Иначе, популарни Рале Миленковић, поред низа обавеза у свом матичном „Процес театру", као и гостујућих режија у позориштима широм земље, предаје и будућим глумцима на бањалучкој академији, а радо се одазвао позиву да се за читаоце ТВ магазина осврне на неке сегменте своје богате каријере и актуелни тренутак друштвене стварности.
Као глумац дипломирали сте у класи професора Бранка Плеше, затим сте уписали режију код Боре Драшковића, а дипломирали код Мијача. Дакле, након глумачке уследила је и још једна диплома – редитељска. То је већ било кад сте били афирмисан глумац са „Стеријином наградом"?
- Да, тако се десило. Знимало ме је. Уписао сам режију одмах после глуме. Студирао сам годину дана код Боре Драшковића, онда сам отишао. Живот ме одвео. Играо сам у Загребу, Београду, добио сам „Стеријину награду” и након тога сам наставио... Дејан Мијач и Егон Савин су ме звали и онда сам наставио у њиховој класи па сам дипломирао 1990. сад већ 10 година старији од мојих колега са класе, али добро, човек то не бира, него како га живот води, тако му се дешава.
Кад кажете човек не бира, тако и глумац можда не бира улоге, па сте пред крај осемдесетих имали две занимљиве филмске роле које су међусобни екстреми и антиподи. Од крвника усташе у филму „Браћа по матери” до православног видара у „Боју на Косову”?
- Мени је то занимљиво, изазовно је да човек покуша да правда и да разуме неке поступке. Али свакако би требало да разуме човека уопште као биће и могућност да су људи и зли, да су људи насилни. То је изазов. Увек је лепо да се истражи и тај део људске природе кад се ради таква улога као у „Браћи по матери”. Ту је само питање колико је слојевито и дубоко написана улога. У овим случајевима је заиста била срећа да су јако добро написане те улоге које помињете.
Занимљиво је и претпостављам да редитељи то знају, али публика не осети на свесном нивоу, да често и боја гласа неког глумца повуче публику да се боље конектује с глумцем?
- Не знам. Мислим да не вреди да правиш боју гласа. Ми смо рођени са тим и увек када то покушаш да промениш, заправо раскринкаш лаж. Мислим да је ту важије то да као глумац - као и све друге елементе технике – да и глас, као једно моћно изражајно средство, глумац стално истражује, усавршава, покушава да развије, јер и то је итекако важно за нешто што је укупност бића, улоге и карактера лика.
Томе учите и глумце у вашем „Процес театру”, као и ваше студенте?
- Имам класу у Бања Луци, покушавам њима да пренесем неко знање и искуство које имам. Обично се глума користи као синоним за лаж, па кажу: „а, овај глуми нешто”, онда за политичаре кажу: „какав је он глумац” Мислим да је то погрешно. Глума није уопште лаж, глума није претварање, глума није обмана. Глума је најдубља телесна, психофизичка и емоционална категорија и цело биће се бори да стигне до истине. Глума је у ствари једна узвишена уметност, тако да прво то покушавам да научим студенте. Да би стигли до те тачке, мора јако пуно да се ради, да се познаје и живот. Да се ми спремамо за све улоге укупним својим животом, укупним својим искуством, тако што смо отворени, што доживљавамо ствари. Онда, из тог искуства, које не мора бити непосредно, али да бисмо разумели људе морамо знати све што можемо да сазнамо - из књига, слика, музике, живота људи, себе... И увек на крају човек највише недоумица, највише проблема, сумњи, нејасности има са собом. Други људи нам се чине јаснијим, а ми смо себи увек нејасни. Што више копамо све смо нејаснији самима себи.
Да ли се то односи и на друштвени контекст, с обзиром да сте познати и као критичар друштвених аномалија?
- Мислим да је то питање здравог разума и неке елементарне етике. Нема то везе са политичким укусом, избором, партијама, странкама, покретима, него пре свега дужност је сваког од нас да кажемо како мислимо, како видимо, како разумемо. Да сучелимо оно што је стварност и што је нека друштвена појава, са тим шта ми заправо мислимо, како смо васпитани, шта је наш узор, шта је наш идеал. Ми живимо у односу на своје узоре, а узор уметнику мислим да не може бити ни у једној странци. Једино кад би била нека Шекспирова или Чеховљева странка, а ове баналне похлепне ништарије које самозвано тврде да су изабране да нам уништавају живот – то су бедници, ниткови. Тако да њих човек заправо не може ни да разматра озбиљно, будући да је свет уметности, свет литературе, свет духа – у ствари далеко важнији. Само нас то може спасити, само нас то може оснажити, само нас то може учинити јаким у односу на неке вулгарне беднике који се праве да нешто знају. А не знају ништа. То је озбиљно побркан ниво стварности, систем вредности. Ви мислите да зато што сте на неким изборима добили неке гласове – да ви због тога знате да водите електродистрибуцију или позориште, или да возите аутобус, или било шта. Тако да свет је мало огрезао у једну потпуно погрешну једначину, а ствари су једноставне: ваша амбиција може да почива само на знању и ваш успех само на раду и све изван те једначине је превара, пропаганда, манипулација. Заправо једна беда похлепника и неких грамзивих незналица.
Да ли и даље желите да се једном вратите у Сремске Карловце?
- Не знам, нисам сигуран. Видим да ће да се гради пристан. Чуо сам да има још идеја да се гради, па ако се буде градило - онда ја ту нећу. Онда ћу ја у Тител, на Тису.
Немања Савић
