У природу постоје и суровији примери за то, као што је избацивање птића из гнезда, како би почели свој први лет.
Колектив “Покретница” у представи “Јато” није показао прве плесне кораке најмлађим изданцима новосадске сцене, али јесте окупио бар део њих којима је омогућио да стану раме уз раме са провереним балеринама и плесачицама, од којих многе имају чак и завидне међународне наступе. Јована Ракић и Жељка Јаковљевић као ауторке “Јата” тако су се показале не само као врсне извођачице, него и педагошкиње којима је већ стало да се игра настави. “Већ”, зато што су обе релативно младе.
Какво су то “Јато” окупиле?
Па, можда прво треба рећи да је “Јату” дуго требало да заигра на сцени. Пратећи процес настанка представе, уочио сам да је пуно труда и координације било потребно да се установи константна присутност и посвећеност реализацији. Фигуре су се креирале кроз импровизацију и задатке као што је била једна “дијагонала” коју сам гледао. Освајајући простор, у тој дијагонали су се појављивале и други плесни облици: “трио”, “квартет”... Све до групне кореографије која је подразумевала интеракцију великог броја извођачица. Да, представа коју сам гледао, искључиво је женска. Мислим, не искључиво, али тако се задесило. Плесом се углавном баве жене (девојке, девојчице).
Изненађење је било што се на изведби у “Фабрици” Студентског културног центра Нови Сад, у оквиру актуелне конференције Светске мреже позоришта за децу и младе (АСИТЕЖ) -а у Србији, “Јато” показало као подједнако ликовна изведба (сарадња са Љубицом Танкосић). Мила, Лана, Нађа, Светлана, Ина, Јелена, Дуња, Ања, Фросина, поменуте Жељка и Јована, током плесних тачака исцртавале су белу подлогу разнобојним кредама, а онда су чак играле својим телима пратећи те необичне шеме, вртуљке и шкрабуљке по поду. У интеракцији са плесним покретом била је и музика (сарадња са Савом Ботићем). Врло вибрантна, топла и жива, попут светла и дешавања на сцени. Попут таласа тропског мора, са лелујавим коралним облицима испод површине која светлуца и привлачи. За мене је јато, очигледно, било јато неких морских живуљака :)
Сви до једне на сцени биле су обучене слично, али посветио сам добар део пажње уочавајући колико је сваки пар џинса и белих мајица које су носиле различит. Колико је свака од текстура које су током плесних тачака купиле са цртежа кредама чинио да се још више истиче њихова посебност. Чак сам пожелео и да је покрет још више издиференциран, јер се он углавном заснивао на резонантним кретњама тела свих извођачица која су буквално попуњавале и простор изнад пода линијама и бојама, прозводећи успут и тонове пене таласа на граници додира са обалом од наситнијег шљунка.
Игор Бурић
