Тај дар за Поповића, Нешковић је додатно развијао и на представи „Кус петлић“ Народног позоришта Суботица. Сада га је оверио и у Зрењанину, режирајући „Љубинка и Десанку“, усудићу се да кажем Поповићев пандан „Ромеу и Јулији“, Шекспиру. Представа је била прва овосезонска премијера Народног позоришта „Тоша Јовановић“, још почетком септембра, а „Критичарски караван“ Удружења позоришних критичара и театролога, под покровитељством Министарства културе, стигао је у октобру да је гледа.
Нешковић је у међувремену подигао лествицу очекивања. Свака од његових представа, а поменимо још две скорашње, „Месец дана на селу“ Ивана Тургењева у Ужицу и „Сан о завичају“ Ивана Велисављевића у Нишу, била је веома учинковита. Оно што би се могло рећи да их издваја од других, а то је оно што највише и краси Нешковићев метод рада, јесте минуциозна посвећеност глумачкој игри и висок ниво комуникативности. Напоменућу још само то да ово није лако постићи, извући из глумаца максимум, а да он не пређе у самосврховиту егзибицију, пленити пажњу публике, а да она није скупо плаћена, односно јефтиног садржаја.
И у случају „Љубинка и Десанке“ није изневерио. Кад је о Поповићу реч, поготово није лако говорити са сцене тај језик, а да он буде разумљив. Бар мени. Јер, увек ми треба речник да прочитам неке његове реплике. Овако, на сцени, када су главне улоге играли Сара Симовић и Милан Колак, чинило ми се да све разумем, јер су ми све дочарали својом игром. Жустри покрети и енергична радња кад је говор у питању, оно су што је заједничка карактеристика глумачке игре која је од почетка до краја била веома упечатљива. Сваки глумац је имао своја карактеристична средства да прикаже карактере који су, као и увек код Поповића, из народа, нити добри, нити зли, него онако, више некако као ружни и прљави, а топли, са људским лицем. У случају Љубинка и Десанке, понајвише усамљени, неснађени, накриво насађени.
О ситуацији у којој их затичемо већ се да наслутити из кише која не престаје, и пијаце која је у близини парка. Тако је писац замислио поприште дешавања. Редитељ Нешковић и сценографкиња Марија Калабић му обрисе дају још љуљашкама и ве-цеом, који су симболички контекст за дијапазон радње у назнакама – од детиње игре до клоаке друштва, пијачног клозета.
С идејом преузетом из дела која је до краја још разрађена, па и надограђена, наши пилићи (дизајн плаката Саре Ковачевић) су на клупици. Срећу се тек што је Љубинко викао неког Вензиловића, а Десанка тражила Врсаловића. Забуни до краја нема краја, а забуне заправо нема. Они траже једно друго и колико год користи и невоља имали од тога, Љубинкова романса и Десанкин случај су осуђени на пропаст. Све се данас купује и продаје, траже се везе и везице, а не осећања, на чему редитељ и глумачка екипа и те како знају да поентирају, јер испрва се чини да је све усмерено против емоција, да су калкулантски интереси и манипулација оно што је у основи ових ликова, док се према крају, све више открива и разоткрива њихова нежна страна. Проналазимо да је грубост и сировост само оклоп, а заправо људска љуштура.
Иако углавном вођени комиком, снажним ритмом и изненађујућим преокретима у радњи, силасцима у публику, комуникацији са публиком (Игор Колак) и променама у тону и држању, намештању костима и трансформацији (Сара Симовић), глумци и те како делују озбиљно, из контре, и кад су односи више реалистични или мелодрамски. Значајну промену динамике, па и сликање тог неког фантастично романтичног слоја у радњи Поповићеве драме, Нешковић уводи у сценама када Љубинко и Десанка као да су изашли из холивудских филмова, љубе се и плешу на киши (кореографија Андреје Кулешевић). Рекло би се да је редитељ овако успешно одступио од потенцијалне монотоности текста који је углавном заснован на статичности места и дијалогу двоје протагониста, а са друге стране подстакао још већу снагу социјалног контекста, сиромаштва и беде друштва у којем се Љубинко и Десанка налазе, што назначава и костим Биљане Гргур.
У функцији разбијања искључиво социјално мелодрамског тона драме, потенцирању својеврсне црне комедије, па и апсурда, гротеске, значајно су допринели и ликови Августа и Шпијалтера, још два лица, или боље рећи наличја исте приче. Иван Џуди Ђорђевић изразито наглашено, као напаљени Август, а Јован Торачки суптилније, сугеришући да је његов Шпијалтер уморан од замешатељства, умешају се у радњу у кључним тренуцима драме. Један као глумац, а заправо ко зна шта јесте, или боље рећи нема шта није, а други по потреби. Сама имена означују промењивост њиховог агрегатног стања, односно карактера. Тако су их третирали и редитељ Нешковић и драматуршкиња Јелена Мијовић, на неки начин поштујући аутора, али умањујући њихов значај и појаву драми. Јер, криво срастање Љубинка и Десанке, редитељ се одлучио да исправи и да нам спојлује (поквари) разумевање на чему су он и Јелена Мијовић радили. Додуше, пише и у програмској књижици – на инкорпорирању мотива, сцена и монолога из ТВ серије „Цео живот за годину дана“ по сценарију Аце Поповића.
- У време кад смо радили догодио се Рибникар. Нисам могао да завршим као што је Поповић – објаснио је у позоришном клубу после представе измењени крај Нешковић.
Игор Бурић
