„Пепељуга“ Театра „Закес“ из Италије их је добро испрепадала, „Сан виле Мол“ Луткарског позоришта „Харлекин“ из Мађарске оставио зачаране да разгледају лутке, а „Украдени принц и изгубљена принцеза“ Малог позоришта „Душко Радовић“ из Београда дуго мамио аплаузе.
Ипак, звезде другог дана и даље су били лауреати Награде за животно дело „Мали принц“, Маријана Петровић и Виктор Шрајман, људи који су јако дуго у позоришту за децу и несебично деле све што имају да иза њих нешт и остане. С њима је уприличен поподневни разговор, у оквиру којег су представљали саме себе, али и оно што их цео живот мотивише да раде – позориште.
- Човек се уплаши кад добије награду за животно дело – поново је емотиван наступ имала Маријана Петровић, за коју Награда „Мали принц“ има културолошки значај, као и емотивну запремину, због тога што зна скоро све који су је добили, од њих је много тога научила, а сада неки нису међу живима. Ипак је своје излагање закључила речима да све док је човек отворен, он је млад.
- Не може се остати необразован. Целог живота се учи. У мојој биографији сви наводе факултетска звања, а ја сам сваке године учила још више. Увек сам била радознала, отворено у храбро улазила у игру – навела је Маријана Петровић, коју иако већина познаје као глумицу Малог позоришта „Душко Радовић“, иза себе има импресиван број књижевних, театролошких издања. – Све што сам икад мислила и желела да кажем, нисам говорила у интервјуима за жуту штампу. Ја сам то сама написала и објавила.
Маријана Петровић је гостима и колегама на Међународном фестивалу позоришта за децу у Суботици, у организацији Отвореног универзитета Суботица, открила да пошто потиче из породице здравствених радника, имала је осећај да и оним чиме се она бавила треба да помаже. Тако је са што мање речи желела да каже што више у сликовницама за децу, о њиховим најранијим страховима. Увек се трудила да истакне како ради у позоришту за децу и са луткама, што није јача страна за многе њене колеге, као ни за медије које као да то не интересује:
- Пропагирала сам своју професију, нисам дозвољавала да се унижава.
Виктор Шрајман који има више титула него година, причу о свом богатом животном и радном искуству је започео од тога да му је Награда „Мали принц“ заиста дотакла срце, јер он ту врсту признања у Русији никад не би добио. Разлог за то је и разлог зашто је велики део своје каријере провео у Израелу – а то је да се никад није слагао са естаблишментом, иако су публика и колеге били одушевљени његовим радом.
У историји позоришта Шрајман је остао упамћен као оснивач Магнитогорског позоришта лутака и глумаца „Буратино“, специфичне школе позоришне игре за коју је отворено нескромно рекао да је још у време Совјетског Савеза била револуционарна.
- Најзанимљивије је било то што смо ми сјединили глумца и лутку. Глумац није био потпора лутки, нити је лутка била његово средство. Били су једно – објаснио је Шрајман. – Глумац и лутка су ступали у сложен и разноврстан однос на сцени. То је привукло многе да долазе и виде шта смо то ми урадили.
Шрајман се није тако радо осврнуо на одлуку да напусти Русију и оде за Израел, али имао је штошта да каже о тешком животу и изазовима у емиграцији, током којег му је само напоран рад помогао да се одржи, а не јадиковке. Једва је прихватио позив да се врати у Русију, али на крају није зажалио, јер су му ипак признати квалитети и уважен је као позоришни стручњак пар екселанс:
- Страшно је када човек са 77 година каже шта је све радио, а све му је пропало. Ја сад могу да кажем да није и јако сам срећан због тога!
Игор Бурић
