Његова дела одишу животном филозофијом коју је и сам практиковао – ништа није довољно ружно и лоше да не заслужује своје постојање. Његови светови нису најбољи од свих могућих, да се подсетимо Лајбница. Женеов свет је свет Ђавола – најгори од свих, али ништа мање добар, ма како ово могло да звучи парадоксално.
У драми „Паравани“, премијерно изведеној за викенд у Новосадском позоришту/ Ујвидеки синхазу, у режији Дине Мустафића, Жене се половином 20. века у контексту политичких, неоколонијалних превирања и рата између Француске и Алжира, бавио судбином људи који су све само не јунаци.
У првом плану ове по својој сложености епске драме, је Саид, лош у сваком смислу, а опет, карактеристично за Женеа, на путу да постане херој. Као муж, лопов и издајица борбе свог народа, он тавори у некој врсти лимба, вукући за собом и своју жену Лејлу. Њихов живот је чиста патња, али ништа мање вредан него живот свих оних који га окружују. А Жене се баш потрудио да цео контекст представи са скоро равно сто ликова различитих у друштвеним хијерархијама и свом односу према стварности. Побожни, неверујући, заљубљени у новац, ратници, готово нико у било шта што личи на вредности. Па су ту војници, поглавари, проституке, привредници, најнижи слојеви друштва, који и поред силних разлика показују универзално исте структуре (не)моћи.
Зачудну суровост Женеовог приказа растуреног света, коју су теоретичари радо поредили са Артоовим позориштем суровости, Дино Мустафић уобличава другачијим стилом, више естетизујући. Сценографија Јасмине Холбус којом у средишњем делу доминирају цик-цак успињући платои, костимографија Благоја Мицевског која у највећој мери реално, на моменте и надреално осликава свет Арапа и Европљана, музика Ирене Поповић Драговић коју изводе глумци и сценски покрет Милоша Исаиловића, светла, пројекције, у укупности доживљаја доприносе халуциногености доживљаја за гледаоца. То би могло да упућује на Женеово често инсистирање да илузија много више одговара свету за који мислимо да је стваран. Силе које га одређују нису црно-беле за њега, па и представа у Новосадском позоришту/ Ујвидеки синхаз, поред мрака који је у сваком смислу карактерише, одише бојама и животношћу неког чудноватог заноса.
На плану разумевања, не због наведене „халуциногености“, него због односа „Паравана“ према свету у којем живимо, гледалац би могао наићи на доста потешкоћа. Драматургија представе (Жељка Удовичић), готово да је очекивано саздана од сажимања и краћења, јер изворне поставке овог Женеовог драмског дела знале су да трају и по пет, шест сати. Међутим, „Паравани“ више ускраћују, јер се превођење у сада и овде, да тако назовемо врсту поступка у позоришту, којом се актуелизује уметнички садржај, не функционише баш најбоље. Очекује се јако пуно предзнања гледаоца, како о историји, тако и припадајућој јој хистерији друге половине 20. века. И треба јако пуно проницљивости, менталног рада која представа подразумева да би се на драмском нивоу освојило или одустало од разумевања слојева, односа и ситуација међу десетином ликова и уживало у уметничкој фузији квалитета појединих сегмената представе.
Игор Бурић
