Жене је писац изузетно занимљиве и бурне биографије, а аутор је романа, есеја, поезије, и неколико драма. Комад „Паравани“, по Мустафићевим речима, карактерише фрагментарна драматургија којом је испраћен тројац Саид – Лејла - Мајка алжирског домаћинства, у којем је приказано једно време, турбулентност односа између Арапа и Европљана.
Подсећајући на јучерашњој конеренцији за новинаре да је свака премијера било где данас у свету, која изађе у оваквим околностима својеврсни подвиг, редитељ Мустафић је додао да је њихов подвиг утолико већи, јер се ради о великој ансамбл представи, која је потпуно апстраховала околности у којима су радили, а који долази из нечега што је карактеристика овог ансамбла и ове куће, а то је велика посвећеност, и аскетска дисциплина, каква је ретко виђена на овим просторима. Зато се, по његовим речима, с правом овај ансамбл сврстава у ред можда и понајбољих глумачких потенцијала на Западном Балкану. Додајући да му је привилегија и што је први пут у Новом Саду, и ради професионалну представу, Мустафић је рекао и да се остварује његов студентски сан да ради „Параване“ Жана Женеа, великог култног писца 20. века, својеврсног пионира у позоришном и драмском смислу, неког ко је био претеча многих других стилских праваца и одређења у 20. веку. Жене је углавном за наше просторе био везан кроз два позоришна комада, који су често били на нашим сценама, а то су „Слушкиње“ и „Балкон“, подсећа Мустафић, и наводи да су „Паравани“ заправо прво упризорење овог драмског текста, његовог задњег у опусу од пет драма, написан 1960, инспирисан, пре свега алжирско-француским ратом.
- Лично мислим да је то можда и његово најзрелије драмско дело, а које врло јасно сублимира целокупну Женеову поетику. То је оно по чему је био карактеристичан: алхемијско, митско, ритуално, понекад окрутно и сурово, у исто време на високом поетичком нивоу, несвакидашњег језика, којег је права благодет чути на сцени. Али, и радикалан у смислу филозофије, погледа на свет, и онога што нам Жене и данас у овим околностима нуди да се итекако запитамо, а то је да ли је та биполарна подељеност планете, у којој верујемо да постоји добро и зло, заправо само илузија добра. Наравно да у многим описима овог текста који смо поставили на сцену, стоји атрибуција да Жене заправо овим комадом слика лудило рата, шта је то деструкција, али он овде говори и о естетици умирања, уопште о историјској позорници крви и тла, где постоји доза фанатизма и фатализма с једне стране, и с друге европског неразумевања, одсуства жеље за интеграцијом са Оријентом, који подиже неке нове баријере, културне дистанце, у којима има јако много предрасуда и стереотипа који доводе до војног конфликта. Овим што сам рекао, као да сам сликао стварност на почетку 21. века – указује Мустафић. То је доказ да је скоро после седамдесет година Жене итекако актуелан, савремен, универзалан, а Мустафић каже и да је то оно што су се потрудили и на сцени да ураде, са жељом високе дозе артистичности, театрализације, својеврсне сакрализације театра, великог геста, у којој мора да се укомпонује, поред овог вербалног, семантичког плана, и Жене који је тако густ, филозофичан и поетичан.
- Морате да уградите и друге театарске елементе, јер театар као медиј у свом тоталитету обухвата цели свет. Ту пре свега мислим на своје сараднике који су радили изнимно важан посао. Визуелни идентитет представе су радили Јасмина Холбус и Благој Мицевски, музику Ирена Поповић Драговић, кореографију Милош Исаиловић. На драматургији текста је радила Жељка Удовичић Плештина. Као што видите, у једној регионалној ауторској екипи, од Хрватске, Македоније, БиХ, до Србије и Мађарске напослетку, направили смо представу која ће вероватно, и када прођу ове околности, имати свакако пажњу због амбиције целог пројекта, а ја се надам и резултата – наводи Мустафић. - Овај ансамбл, поред посвећености, краси и лепа техничка савршеност коју ћете видети на сцени. Ови глумци имају могућност не само глумачке експресије, која је на плану говора, него је она и на плану телесности, рекао бих и подржавања музичке експресије представе. Они певају, играју, плешу, просто вас очаравају на сцени енергијом на разини, која плени и изазива велики респект. Када имате тако сјајне ауторе, глумце, изврстан текст, онда вам је јасно да и режија треба да буде таква да се склоните да не покварите нешто.
- Не дамо се стварности која је око нас, него са мањим пројектима, и ангажовањем мањег броја људи у исто време, покушавамо да одржимо живот. Новосадско позориште, наспрам ове редукције, одлучило је да у овој јако тешкој ситуацији заправо уради нешто што ће ангажовати целокупни наш потенцијал. „Паравани“, наша трећа премијера, резултат су максималног ангажовања свих уметника и сарадника Новосадског позоришта. На сцени ћемо имати 22 глумца и два госта – истакао је управник Валентин Венцел.
У глумачкој екипи је цео ансамбл Новосадског позоришта: Ливиа Банка, Габриела Црнковић, Емина Елор, Едит Фараго, Агота Ференц, Терезиа Фигура, Атила Гириц, Даниел Гомбош, Даниел Хуста, Иштван Кереши, Силвиа Крижан, Јудит Ласло, Атила Мађар, Арпад Месарош, Атила Немет, Роберт Ожвар, Габор Понго, Мелинда Шимон, Золтан Ширмер, Бенце Салаи, као и студенти Бланка Диенеш и Даниел Тот, и Золтан Молнар, као гост.
Глумац Роберт Ожвар, који игра Саида, напоменуо је да је овај комад веома добра подлога за унапређивање глумачке вештине, јер увек пружа да се нешто ново „ископа“ из себе. За свој глумачки задатак каже да је био тежак, будући да Саид не изазива проблеме на сцени, већ се о томе што ради само прича, и све се већ заправо десило када се он појави. За Лејлу сви кажу да је ружна, али она је истовремено јако лепа изнутра, и јако је осетљива, наводи Габриела Црнковић о лику који тумачи, објашњавајући да су, будући да Саид нема пара за лепшу жену, они суђени једно другоме. Она ће постати због Саида и лопов, само да би била са њим, ићи ће и у затвор са њим, чак и у смрт, и у рај, тај други свет где ће она бити стварно лепа и добра.
Габор Понго, који игра више улога, изнео је утисак да је стварати представу у овим условима много другачије него иначе, јер су радили фрагментарно и не у континуитету, али се све на крају саставило јер су се сви максимално трудили и пазили, да би овај пројекат завршили.
- Велики је био изазов, јер ово је представа која је антидрама, стилизована, с пуно покрета, поетична, с музиком, ми и свирамо, јако је комплексна, али ја сам врло срећан што први пут радим са Мустафићем овакав пројекат, у којем сва снага и искуство, које смо досад осетили на сцени, или стекли током својих каријера, некако мора да дође на максимум да би се родила ова предивна ствар, коју ћемо сад видети – износи Понго.
Н. Пејчић
