Сатирична комедија, аутора Велимира Лукића, чију адаптацију потписује Божидар Кнежевић, проговара о залуђеном научнику Свену који оживљава лутке да би направио боље и пристојније друштво у којем је он власт, а оне његови поданици, како наводе у Српском народном позоришту.
– То је јако слојевита прича, видећете у представи, и тешко је поједноставити. Углавном Велимир Лукић, наш велики писац, у време кад је писао овај текст, био је под утицајем егзистецијализма, Сартра, Камија. Писао је под њиховим утицајем. Али, у тексту не само да има делова егизистецијализма, него он је ту убацио и причу о изгнанству човека из раја, где је погрешио, зашто мора да се мучи на земљи и да тражи савршен систем кад је био у рају, и о крају првобитне људске невиности – каже за наш лист редитељ Иван Церовић.
Тај текст је игран први пут у Народном позоришту у Београду, 1962, 1963 године, режирао га је Арса Јовановић, како подсећа Церовић, учествовао је на Стеријином позорју, и од тада никад није игран.
– Текст је фантастичан. Ако бих сада говорио редитељски и драматрушки, он има одређене проблеме, зато што је Лукић писао доста поетски. Стил писања драме је поетски, и онда није све било разрађено у смислу занатског дела, како то поставити на сцени, а да не буде дуго, досадно, распричано. Зато је извршена адаптација и урађено је да може да се одигра на сцени. Пренесено је онако како сам ја сматрао да може да буде урађено на сцени, да буде сценски занимљиво, игриво и гледано – напомиње Церовић.
Сви критичари кажу да је ово један од Лукићевих најбољих текстова, како подсећа Церовић, ако не најбољи, уз „Аферу недужне Анабеле”, и „Окамењено море”. Церовић каже да га је извукао из позоришног фундуса, и да му је драго због тога, јер воли управо те неке необичне текстове који су сјајни, а није обраћана пажња на њих.
– Кад се ради адаптација, бар ја тако мислим, никад нећу изневерити писца, нећу причати о нечему што не постоји у тексту, али морало је буквално да се интервенише. Писац Божидар Кнежевић је адаптирао текст. Пазите, писац и не мора то да уради, писац може да напише ликове. Али редитељ, када ради адаптацију и драматизацију, мора све ликове на неки начин да допуни, у односу на оно шта му треба за идеју, и шта хоће да каже. Доста текста Велимира Лукића је остало, али сигурно је 60 одсто текста новог, али је праћен рукопис Велимира Лукића. Адаптирано је тако да је праћен његов рукопис и поетски стил. Ја волим увек на леђима писца да даље идем, и да пробам из неког другог угла да сагледам то из данашњег времена, а да останем негде доследан њему, да то буде опет он – објашњава Церовић.
У представи играју Анђела Пећинар, Миодраг Петровић, Небојша Савић, Ивана Панчић Добродолац, Александар Сарапа, Марко Савковић, Љубиша Милишић, Григорије Јакишић, Милан Новаковић, Александдра Пејић, Јован Живановић, Тијана Милованов, и Стефан Старчевић / Алекса Јовчић. Сценограф је недавно преминули Жељко Пишкорић, костимографкиња је Сташа Јамушаков, композитор је Александар Бахун, а кореографкиња је Милица Церовић.
Н. Пејчић
