Као најчешћа питања младих колега и оних који би да се опробају у стендап наступу, они су издвојили „Како је први пут изаћи на бину?“, „Како написати првих пет минута?“ и „Шта радити ако се нико не смеје?“ и посебно говорили о томе.
"Почео сам да се бавим стендапом онако из хобија јер не постоји школа за стендап и због тога се можда и мало теже то развија у Србији, па сам се развијао кроз наступе. На првом наступу сам се осећао као зец пред чопором вукова и наступ је био катастрофалан, а најсмешније је што нисам ни знао шта је то стендап, већ сам одлазио на вече отвореног микрофона у Београду", присетио се Душан Варничић, млада нада српског стендапа, својих почетака и рекао да у тих пет минута колико је трајао наступ не зна да ли је једну добру шалу испричао.
Али како је рекао свидео му се осећај да буде на бини и тада је схватио да жели тиме да се бави, а воли и што није репетативан посао, већ се сваки пут излази пред нове људе.
"Иста фора код различите публике пролази на другачији начин па због тога ову професију прати адреналин и не бих ову професију мењао ни за шта", каже Варничић.
Према његовим речима, да би се неко бавио стендапом, мора имати талента, јер не може тиме да се бави особа која нема никакав смисао за хумор, а после тога као и код свега другог у животу пресудан је рад.
"У почетку ми се дешавало да се нико не насмеје и онда се на бини уместо предвиђених петнаест минута задржим седам. Али временом научиш да наставиш даље и све мање ми се дешава да се баш нико не насмеје", истакао је Варничић.
Он каже да су мушко - женски односи неисцрпан извор смеха и да такве теме увек погађају и додао да шта год да причаш важно је да то знаш да изнесеш на прави начин и да пренесеш емоцију.
Иако је завршио туризам у Новом Саду, последње две године живи искључиво од стендапа и закључио да је то исто као и да си аутолимар - ако си у томе добар или међу најбољима, онда је сигурно да од тога можеш и да живиш.
Глумац и први стендап комичар у Србији Срђан Јовановић је рекао да не може никог ништа да научи, али може да пренесе поуку и поруку из свог искуства.
"Пошто сам последњих двадесет година професионални глумац па сам у једном моменту схватио да треба да се бавим стендап комедијом, мој први наступ је био 2009. у Битеф театру и први пут сам нешто што сам писао претходних пет месеци извео јавно", рекао је Јовановић и нашалио се да је у том тренутку једнако био спреман и на парадајз у главу и на аплауз. Међутим, завршило се аплаузом, као једно лепо искуство. Он је рекао да га је комедија одувек занимала па је искористио то што се у Србији скоро нико није бавио стендапом када је он почињао да улази у те воде. Према његовом мишљењу, политика овде добро пролази када је реч о темама које су људима смешне и додао да то пролази и у региону.
"За један озбиљан наступ потребно је скоро годину дана рада и за седам година колико се овим бавим имам спремна два целовечерња наступа. Када сам почео да се бавим овим послом, људи су ме често питали хоће ли следећег понедељка бити нова представа јер не схватају колико је тешко спремити један једини наступ", казао је Јовановић и истакао да временом добијете тај “поремећај личности” па у свему кренете да тражите фору и хумор.
Уколико се деси да се нико не смеје, његов савет за младе комичаре је да се врате за сто и да изнова пишу сценарио, али ако се деси да се на шест различитих наступа нико не насмеје онда једноставно треба одустати јер значи да нисте рођени за то.
Катарина Бачкалић
