Новоустановљену награду за редитељски опус додељује Удружење драмских уметника Србије и Стеријино позорје као бијенално, двогодишње признање. Да њен први носилац буде Егон Савин, одлучио је жири који је радио у саставу театролог Миливоје Млађеновић (председник), редитељ Небојша Брадић и глумац Небојша Дугалић.
Егон Савин се до сада вишеструко истицао у свом раду, поготово на Стеријином позорју. „Три чекића о српу да и не говоримо“ Деане Лесковар у Српском народном позоришту, прва му је режија за коју је добио Стеријину награду, 1989. Већ 1992. и другу, за „Лажу и паралажу“ Стерије, такође режирану у СНП-у. Трећу 1993, за „Чудо у Шаргану“ Љубомира Симовића, опет у Српском народном позоришту, где је режирао и „Мрешћење шарана“ Александра Поповића, за своју четврту Стеријину награду. Затим је добијао и награде за адаптације, драматизације, нешто што је, поред режије, готово усавршио до крајње границе, знајући да изјави да му је недосањана жеља заправо да буде писац.
Овај такорећи славодобитни низ у Новом Саду је настављен 2008, када је добио Стеријину награду за режију представе „Ћеиф“ Мирзе Фехимовића, у Београдском драмском позоришту. Крајем те године је у Народном позоришту Београд режирао „Дервиш и смрт“ Меше Селимовића, да би крајем следеће, 2009. на истом месту режирао и Нушићевог „Покојника“, када је Павла Марића играо Небојша Кундачина, Спасоја Благојевића Предраг Ејдус, Рину Наташа Нинковић…
Дакле, скоро петнаест година после, подсећајући на своју мисију да Нушићу дода атрибут драмског, а не само комедиографског писца, Егон Савин се вратио комаду „Покојник“, за који је сам Нушић наводио да је започет у једном лепршавијем (комедиографском – прим. аут.), а завршен у другом, мрачнијем тону (драмском – прим. аут.), 1937. године. Отуд из заплета заснованог на љубавном троуглу, мелодраматичном нестанку и повратку главног јунака који је у међувремену проглашен мртвим да би му се спискала имовина, израста више психолошка и социјална драма. Овај пут, Савин је режира у Црној Гори, прилагођену језички и духу културе америчког гангстераја између два светска рата, али са доминантно задржаним редитељским решењима: сценским простором сведених линија собе којом доминира луксузна софа и телефон на зиду; у адаптацији комада избачене су споредне линије радње везане за удају Спасојеве кћерке, а клупко које се плете око Марићевих часних намера да поврати жену и раскринка олош још је опасније и драматичније; комедија је присутна као горка, црна сатира, љубавна драма само у назнакама, а више се инсистира на значењима која би могла бити савремена, поново у смислу спреге организованог криминала и институција друштвеног система који никад није постао правна држава.
Данас на Позорју
„Бекство ка себи“ студената Факултета савремених уметности Београд представа је на програму Позорја младих, на Камерној сцени СНП-а, у 13 сати. На Академији уметности Нови Сад у 14 сати заказано је јавно читање радова студената драматургије Факултета драмских уметности Београд. Позорје младих се наставља у 18 сати, представом „Роз, Вил, Џил“ студената Факултета савремених уметности Београд, на Камерној сцени СНП-а. Затим у 20.30, у Културном центру Новог Сада студенти Академије умјетности Бањалука извешће представу „Нора“. Реприза представе „Јенки Роуз“ Слободана Обрадовића, у режији Милоша Лолића (Београдско драмско позориште), на програму је у 19 сати, у Српском народном позоришту. У Новосадском позоришту/ Ујвидеки синхаз, у 21 сат, на програму је представа „52 херца“ Тијане Грумић, у режији Мојце Мадон (Словенско народно гледалишче Нова Горица).
У почетку, у кући Марића, радња се одвија као на железничкој станици без реда вожње. Што ће рећи, мало више ритма допринело би ефектнијем отварању представе. Бојан Димитријевић као резигнирани, дистанцирани Марић, као да ни сам не верује у своју борбу, много је ближе апатији данашњих људи, него заносу и страсти с којом је знао да га зачини Нушић. У сплету одговора на редитељски концепт, насловни глумац је ипак остао театрализован, поготово на плану дикције, тако обесмишљавајући намеру да његов лик буде приказан као више драмски него што то јесте.
Рини Наде Вукчевић такође фали дубина унутрашње мотивације да схватимо зашто се она понаша толико превртљиво и користољубиво, сем што јој је у том (нашем) свету очигледно досадно, то је ова глумица одиграла одлично, минуциозном персифлажом. Једино Марко Баћовић као Спасоје Благојевић има ту неку и у стварности често виђену, наизглед ничим изазвану, снагу парног котла да повуче целу муфљуску машинерију, па и представу из Црне Горе која, ипак, нит је драма, нити комедија.
Игор Бурић
