Боја је једно од најважнијих органолептичких својстава прехрамбених производа будући да је важан параметар који потрошачу даје претпоставку о прихватљивости хране, њезином саставу, укусу или свежини. Фарбе се додају прехрамбеним производима из различитих разлога, као што је враћање изворне боје изгубљене због утицаја излагања светлости, променама у температури, влаге и/или услова складиштења. Један од најчешћих разлога због којег се додају фарбе је да се прехрамбени производ учини што атрактивнијим.
Адитиви за боје могу се класификовати као природни и вештачки. Вештачке боје се добијају синтетски, а природне се добијају из поврћа, минерала или животиња. Већина вештачки обојене хране обојена је синтетичким хемикалијама на бази нафте. Будући да се прехрамбене боје користе готово искључиво у храни ниске нутритивне вредности (слаткиши, безалкохолна пића, желатински десерти итд), добро је правило једноставно избегавати сву обојену храну.
Да ли вештаци изазивају рак
Тврдња о вештачким прехрамбеним бојама која највише забрињава јесте да проузрокују рак. Међутим, докази који подупиру ову тврдњу су слаби. На темељу тренутно доступних истраживања, мало је вероватно да ће конзумирање прехрамбених боја проузроковати рак. Одређене прехрамбене боје код неких људи изазивају алергијске реакције, али ако немате симптоме алергије, нема разлога да их избаците из исхране. Тврдња о прехрамбеним бојама која има најјачу научну потпору јесте веза између прехрамбених боја и хиперактивности код деце.
Доста је контроверзи у вези са сигурношћу вештачких боја за храну. Све вештачке боје које се тренутно користе у храни прошле су испитивање токсичности у студијама на животињама. Регулаторне агенције, попут америчке Агенције за храну и лекове (ФДА) и Европске агенције за сигурност хране (ЕФСА), закључиле су да боје не представљају значајан здравствени ризик.
Природне прехрамбене боје
Примена природних пигмената може бити ограничена мањом стабилношћу, слабијом тинкторијалном снагом, интеракцијама са састојцима хране и немогућношћу усклађивања жељених нијанси. Зато ниједна боја добијена природним путем, не може послужити као универзална алтернатива одређеној синтетској боји у свим применама.
Међу природним бојама су кармин црвена, који потиче од инсекта, анато – од семенки биљке анато даје жуту боју, хлорофил који се екстрахује из першуна, даје зелену боју.
Паприка даје црвенкасто-наранџасту боју и обично се користи у месним производима, грицкалицама, сосовима и зачинима. Куркумин је природна боја која се добија из корена куркуме. Одговоран је за светлу жуто-наранџасту боју и користи се за бојење карија, сосова прелива и пецива.
Цвекла фарба све у цикламу, по којој је ова боја добила и име. А љуске лука, знамо сви, јаја за Ускрс фарбају нам у топлу смеђе-цигла боју.
Шта све значи чувено Е
Боје се означавају Е-бројевима на декларацијама производа, као и остали додаци храни. Е-број служи као потврда токсиколошке евалуације и класификације појединог додатка. Боје носе ознаке од Е-100 до Е-180, од којих су неке природног порекла нпр. хлорофил (Е-141) и каротен (Е-160), док су друге синтетизирани хемијски састави тачно познате структуре нпр. зелено С (Е-142) и смеђе ФК (Е-154).
