У нас су тако утврђене следеће категорије вина: мирно, ликерско, пенушаво, квалитетно пенушаво, квалитетно ароматично пенушаво, газирано, полупенушаво, слабо газирано, вино од презрелог грожђа, вино од просушеног грожђа, вино за дестилацију и ароматизовано вино. У недостатку простора да се свака набројана врста (категорија) посебно дефинише, определио сам се за квалитетне категорије вина како су оне класификоване нашим законом донетим 2009. године.
Сва наша вина у обичном смислу речи (stricto sensu) рангирана су у четири квалитетне категорије. Најнижа је „стоно” вино без географског порекла (wine without geographical indications) - произведено од грожђа једне или више дозвољених сорти винове лозе врсте vitis vinifera L, и других врста из рода vitis, које испуњавају прописан квалитет и начин производње за ову категорију вина.
Следе три преостале квалитетне категорије вишег ранга, чије је географско порекло познато. На њихов квалитет и карактеристике утичу климатски, земљишни и људски фактори (wine with geographical indications). Класификација почиње са регионалним вином, које носи ознаку „GI” („PGI” у Европској унији), што је гаранција да је вино произведено од грожђа једне или више препоручених сорти винове лозе vitis vinifera L. и других врста из рода vitis.
Најмање 85 посто грожђа мора бити из истог виноградарског региона. И да се производња и прерада грожђа и производња вина обавља у оквиру датог виноградарског региона, у складу са прописаним и дозвољеним приносом грожђа, квалитетом и начином производње вина за ову категорију. Вино које по новом обележавању носи ознаку регионално, претходним законом звало се „стоно вино са географским пореклом".
Разлика између квалитетног и врхунског, пак, је само у томе што прво има „изражене” а врхунско „нарочито изражене” карактеристике сорте или сорти од којих су добијени. Сорте морају бити пореклом из истог виноградарског рејона у коме се обавља и његова прерада, у складу са прописаним дозвољеним приносима грожђа, квалитетом и начином производње вина за сваку категорију.
Највише неспоразума око усклађивања наших прописа са захтевима Европске уније било је око коришћења сорти насталих укрштањем vitis vinifere и других врста из рода vitis. То су сорте настале на бази интерспецијес (међуврсне) хибридизације. Неке су добијене укрштањем сорти vinifera са северноамеричким врстама а друге са источноазијском врстом a.amurensis. Добијени хибриди испољавају врло различиту отпорност, пре свега на ниске температуре и гљивичне болести, као и на убрзано сазревање. А при том дају и квалитетна вина.
Европска унија, међутим, и даље има ригорозан став према овим хибридима. Полазећи од тога да је наша наука креирала више оваквих хибрида веома погодних за интегралну и органску произвоњу нашим преднацртом Закона о вину желело се ове новостворене сорте увести у широку производњу. У Бриселу је то глатко одбијено.
Сорте које су створили оплемењивачи и селекционaри Пољопривредног факултета у Новом Саду са великом отпорношћу на гљивичне болести и ниске температуре, попут паноније, мораве, петре, бачке и других онемогућене су да стичу више чинове у винској хијерархији. Највећи домет им је регионално вино.
Пре десетак година у Бриселу је обећано да ће тај вето „колико сутра” бити укинут.
