Затичемо их у студију РТВ и док се гасе рефлектори емисије „Добро јутро, Војводино”, а живот на улицама Новог сада тек почиње да врви, причамо о њиховом послу и односу према граду и људима чији пулс прате.
Који су највећи изазови рада на јутарњем програму?
Јована: Многи од нас имају своје јутарње ритуале, попут прве јутарње кафе или листања новина, али ако си водитељ јутарњег програма, обично устајеш пре свих и ништа од тога не стигнеш да урадиш. Можда је и највећи изазов задржати пажњу гледалаца, и „натерати“ их да ти верују, да се смеју са тобом, да послушају савет и застану пред пружним прелазом јер рампа баш и не ради најбоље, али и да понесу кишобран јер нас очекују облаци.
Драган: Рад у јутарњем програму подразумева да константно, два и по сата, концентрација мора да буде на високом нивоу, немамо право на грешку, а ако се ипак деси осмех ублажава све. Потребно је добро упознавање са сваком темом о којој говоримо, а говоримо о свему, од Ај-Тија до уметности. Истовремено је потребно да будемо опуштени и ведри, јер је то наша природа и такву енергију заслужују сви који одлуче да део свог јутра проведу уз нас. Поред тога, ретко који јутарњи програм се заврши баш онако како је испланирано, а разни фактори утичу на то (нове информације које пристижу, дужина трајања неких разговора или укључења...). Брз је темпо изненадних промена, па је потребно добро одреаговати у моментима које нисмо ни сами очекивали.
Каже се да су водитељи јутарњег програма најобавештенији новинари. Имате ли икада простора да не будете у току с информацијама?
Јована: Често ми се људи обраћају са реченицом- „ти си новинар, ти сигурно то знаш“. И заправо то донекле и јесте тако. Новинари јесу универзалне незналице или свезналице, како нас многи називају, о свему знају по нешто, а ако се и деси да нека информација промакне, увек се ту нађу добре и поуздане колеге са најсвежијим детаљима. У екипи јутарњег програма је велики тим људи, тим професионалаца који одлично раде свој посао па самим тим и ми као водитељи смо увек у корак са најновијим дешавањима. Када једном уђеш у тај зачарани круг новинарства, информације ти саме пристижу, и кад их не очекујеш и не тражиш.
Драган: Када радимо, упућени смо у све, од спортских резултата до свега што се дешава тог дана и наредних неколико дана. Наш јутарњи програм пружа информације о свим садржајима на простору Војводине, а и шире, па је немогуће да не будемо у току чак и са догађајима у Бачкој Паланци, Сремској Митровици, Панчеву или било ком другом граду, иако живимо у Новом Саду. Дешава се да нам некад неки детаљ промакне, али то је углавном због комуникације са режијом или гостима који долазе у студио, а некад томе припомогне и кратко фотографисање док нисмо у кадру (осмех).
Будући да сте на неки начин хроничари града, шта је по вама највећа предност, а шта највећи проблем живота у Новом Саду?
Јована: Оно што Нови Сад чини посебним, јесу свакако људи. Богатство различитости, пружа осећај светске метрополе у којој никада није досадно. Пуно младих људи на улицама, који зраче позитивном енергијом и пуно културних дешавања дефинитивно високо позиционира Нови Сад. Мислим да свако ко једном дође у њега, доживи тај осећај дома и топлине. Када је реч о проблемима Новосађана, то су углавном нека комунална питања.А ја бих ипак издвојила проблем загађености Дунава, односно недостатак пречистача за отпадне воде. Ово наше „плаво море“ вапи за тим. Не бих изоставила ни бахате појединце који од овог нашег мирног војвођанског мора, могу да направе прави цунами.
Драган: Једна од предности је што немам ауто, па могу свуда да идем пешке и не мрзи ме јер је равно. Сјајно ми је што могу да снимам прилог са Мађаром или Србином, а монтирам са Словаком или Хрватом, да се у том процесу понашамо као браћа и да немамо никакав проблем један са другим. Да се саветујемо као пријатељи и радујемо новом радном дану. И што идем код другара на Бадње вече 24. децембра, а 6. јануара смо такође заједно. То у неким другим срединама не може да се осети. До неслућених висина волим Дунав, поред ког сам одрастао, и нема те воде која може да пружи већи мир од ње. А проблеми као проблеми, често кукамо једни другима о свему што нас тишти, о камену у ципели који нисмо сами поставили. Не бих превише о томе, али не ваља систем, непоштовање историје, згртање пара скоројевића над срушеним старим здањима и три тачке...
Заустављају ли вас суграђани на улици с комуналним питањима?
Јована: Богатсво новинарског посла јесте управо и у томе што вам људи верују и гледају вас као неког ко ће да им помогне у решавању проблема који их муче. Дешавало ми се да ми приђе човек на улици са хрпом папира тражећи одговор зашто му је госпођа, на шалтеру залупила врата испред носа и отишла на паузу, када он већ три сата чека у реду. Рупа на путу или дивља депонија су нешто што грађане често зна да намучи, а било је и тога да се једна госпођа пожалила на свог првог комшију који много гласно хрче (осмех).
Драган: Не са комуналним темама. Понекад се деси да прокоментаришу да су нас гледали, спомену неку причу или гостовање, али ако неко од пријатеља покрене тему у којој сам тих дана, лако ми је да се надовежем и аргументовано „пребацим на своју воденицу“, што свакако значи и мени и њима.
Шта највише цените једно код другог?
Јована: Код Драгана поштујем то што је позитиван и из сваке ситуације ће извући нешто добро. То је јако битно у нашем послу, јер људи воле насмејане водитеље, никако намргођене. Морам вам признати, некада знам да будем намћор али кад Драган исприча нешто шаљиво, и каже све ће бити у реду, ту нема места за бригу. Са сваким новим јутром, прелазимо корак више. Поклопиле су нам се енергије и љубав према овом послу тако да је и сарадња одлична.
Драган: Са Јованом је лако сарађивати. То је мој први коментар о раду са њом. Између нас нема сујете, лако се договарамо око свега, лако ми је да кажем ако се са нечим не слажем и да знам да јој то неће засметати, а трудио сам се и да она има такав став у комуникацији са мном. То је врло битно јер ако радимо заједно живи програм два и по сата, ту нема простора за лошу енергију. Добро смо се уклопили, уважавамо се, па нам је зато и лако да на крају сваког урађеног јутарњег програма будемо задовољни обављеним послом.
Кога бисте волели да доведете у госте или какву причу да урадите у Јутарњем програму?
Јована: Борба против насиља је тема која је увек битна и актуелна и нешто о чему би требало много више да се прича. Сматрам да су жене, на жалост, највише угрожене и још увек немају адекватну заштиту, а многе од њих нису ни свесне својих права. То је такође велики проблем јер подизање колективне свести грађана је кључно у превенцији, као и рад државних институција. Министар полиције би био прави гост на ту тему, и неко кога бих волела да угостим у нашем јутарњем програму.
Драган: Пошто сам поред овог посла музичар, увек се одушевљавам кад у студио долази неки музичар. Те теме су ми блиске, о томе волим и приватно да разговарам, па уживам кад се и у току јутарњег тако нешто деси. Волео бих да код нас свој концерт најаве Миле Кекин из „Хладног пива” или Бајага, а пошто Јована не воли толико рокенрол, могли бисмо да угостимо Сашу Матића или Халида Бешлића. Мада, нисам је питао ког певача највише воли (осмех).
Снежана Милановић
фото: Бранко Лучић
