Ти месеци су редом: коложег, сечко, дерикожа, лажитрава, цветањ, трешњар, жетвар, гумник, гроздобер, шумопад, студен, коледар. Током времена, појавили су се и називи попут сијечња, вељаче, ожујка…
Док су остали европски народи углавном још давних дана усвојили римске називе за месеце, словенски народи, а међу њима и Срби, дуго времена сачували су упоредо и сопствена имена, која су у средњовековној Србији била у службеној употреби, заједно са римским.
Јануар је био коложег, а име је добио по ложењу дрва због хладноће и како би се увећала моћ зубатог зимског сунца. Фебруар се звао сечко, по времену које је због хладноће карактерисала сеча шума. Март се звао дерикожа, пошто је био време када су се домаће животиње убијале због несташице хране на крају зиме.
Април се звао лежитрава, јер су људи напокон могли да леже на трави након зиме када је иста била покривена снегом. Мај се звао цветањ, по цветању биљака и дрвећа. Јун се звао трешњар, по сазревању првих воћака.
Јул се звао жетвар, пошто је то било време за прву жетву. Август се звао гумник, пошто се тада жетва преносила из поља на гумно, мали хоризонтални плато ограђен каменом на коме се вршило жито, али такође и место на коме су се људи састајали ради дружења, договарања и игре. Септембар се звао гроздобер, пошто се тада брало грожђе.
Октобар је био шумопад, време када је лишће почињало да жути, црвени и опада. Новембар се називао студен, због хладног времена у касној јесени и осећаја блиске зиме која је или већ у суштини дошла или ће доћи ускоро.
Децембар се називао коледар, и означавао је време када почињу обредне процесије и народни ритуали у циљу дочека Нове године.
Еспресо/Дневник.
