Нинине мустре: Та­ла­си

Кад успем то да за­ми­слим, од­мах успе­вам да се фо­ку­си­рам и про­блем са­гле­дам из дру­гог угла, а ре­ше­ња се по­ја­ве не­на­да­но.

Ове ми се го­ди­не на мо­ру сва­ко­днев­но мо­та­ла та ми­сао по гла­ви и на­ме­та­ла ми по­ре­ђе­ње жи­во­та са та­ла­си­ма. Не ми­слим ово­га пу­та на оно да је све ви­бра­ци­ја, да је све са­чи­ње­но од та­ла­са, то смо већ кон­ста­то­ва­ли ви­ше пу­та. Ово­га пу­та по­ре­дим жи­вот са мор­ским та­ла­си­ма. Жи­вот као мо­ре. Ше­там пли­ћа­ком и при­ме­ћу­јем да ка­да је мо­ре мир­но, ми­сли ми лу­та­ју на не­ке да­ле­ке стра­не, по­сле не­ког вре­ме­на пот­пуо сам од­сут­на. Али ка­да има та­ла­са, ја сам стал­но при­сут­на.

Ве­ру­јем да је та­ко и у жи­во­ту. Ка­да је све мир­но, ка­да ми је све по­та­ман, ја тај жи­вот ни не при­ме­ћу­јем, као да он са­мо про­ла­зи по­ред ме­не, бр­зо се окре­ћем не­бит­ним ства­ри­ма, ми­сли су ми не­по­ве­за­не, ра­штр­ка­не, ни не гле­дам куд идем, а нај­ва­жни­је од све­га, за­до­вољ­ство ко­је осе­ћам што све иде глат­ко, бр­зо пре­ра­сте у до­са­ду. Али ка­да се мо­ре ма­ло уз­бур­ка, од­јед­ном по­ста­јем па­жљи­ва и при­сут­на. Ако не обра­ћам па­жњу на мо­ре, не­ки по­ве­ћи та­лас мо­же и да ме сру­ши и од­не­се на оба­лу. Ни­је ни то ло­ше, по­сле сам па­жљи­ви­ја и све­сни­ја и ослу­шку­јем шум та­ла­са ко­ји до­ла­зе, јер на осно­ву ја­чи­не тог зву­ка мо­гу да про­це­ним ко­ли­ко је та­лас ве­ли­ки и по­тен­ци­јал­но опа­сан.

По­не­кад се де­си, баш као и у жи­во­ту, да ме та­лас по­не­се, одво­ји од тла и бу­де то ве­ли­чан­ствен осе­ћај. А не­кад, баш кад ус­хи­ће­но по­ми­слим ка­ко је ди­ван осе­ћај би­ти по­не­се­на у ви­си­ну, та­лас се пре­ло­ми, за­пе­ни и сур­ва ме за­јед­но са со­бом ка дну. Де­ша­ва се и то да ме та­ман кад до­так­нем дно и по­ми­сим да је не­зго­да про­шла, та­лас у по­вр­та­ку по­но­во до­гра­би и по­ву­че на­зад у мо­ре. То су оне си­ту­а­ци­је ка­да се за­пи­та­мо за­што нам се деп­ша­ва­ју не­зго­де јед­на за дру­гом? Има тих да­на у жи­во­ту ка­да се осе­ћам као да ме та­ла­си ме­љу, је­дан за дру­гим пре­вр­ћу и ву­ку та­мо – ва­мо, та­ко да на кра­ју не знам где је пу­чи­на, а где оба­ла. Али и та­кви да­ни про­ђу, а ја из тих та­ла­са иза­ђем ис­ку­сни­ја, на­у­чим да бу­дем оба­зри­ви­ја и осе­ћам да сам ја­ча и ста­бил­ни­ја.

Нај­леп­ше ми је ка­да ше­там по ли­ћа­ку, а на пе­шча­ном дну се оцр­та­ва­ју гре­бе­ни та­ла­си­ћа ко­ји се мре­шка­ју на по­вр­ши­ни. То бу­де чи­та­ва мре­жа бли­ста­вих, не­мир­них ли­ни­ја ко­је у сво­јим не­пра­вил­ним укр­шта­њи­ма ипак ства­ра­ју јед­ну са­вр­ше­но пра­вил­ну ша­ру. Ако је по­вр­ши­на во­де оно што ви­дим спо­ља, а на дну је мој ум ми­ран и ста­би­лан, он­да ти од­сја­ји та­ла­са пред­ста­вља­ју са­мо од­ра­зе оно­га што ми се до­га­ђа спо­ља. Ка­ко та­ла­си про­ла­зе, та­ко про­ла­зе и ти од­сја­ји и не би тре­ба­ло да ви­ше ба­вим њи­ма. А та­ко че­сто се ба­вим не­чим што ме је уз­не­ми­ри­ло, а већ је про­шло. То ми му­ти ум, од­вра­ћа па­жњу од мо­ра у ко­јем хо­дам или пли­вам, чи­ни ме су­штин­ски не­све­сном о то­ме шта се до­га­ђа око ме­не и у ме­ни. Та­ла­си ме уче да бу­дем све­сна. Да обра­ћам па­жњу на жи­вот у ко­јем се на­ла­зим, да рас­по­зна­јем ње­го­ве про­ме­не, да им се при­ла­го­ђа­вам и да у њи­ма ужи­вам. А ка­да је та­лас огро­ман, ду­бо­ко за­ро­ним, да се од не­да­ће на по­вр­ши­ни скло­ним.
 

Нина Мартиновић Армбрустер
www.ninamartinovic.com