Нинине мустре: У тунелу

Осећај као да сам заглављна у тунелу, један је од оних осећаја које баш не волим.
Nina Martinović Armbruster Foto: privatna arhiva
Фото: Нина Мартиновић Армбрустер Фото: приватна архива

Али волела, не волела, дешава ми се повремено, јер је то један од сигурних начина да се о себи и свом понашању запитам, да мало о свом животном путу размислим и да се благословена новим одговорима, даље кроз живот запутим. Знам да има и оних људи који такав осећај имају константно – данима, месецима, неки чак и годинама, због тога ми је баш жао. Ја имам ту срећу да сам кроз живот научила да увек потражим светло на крају тунела, а што је најважније, да га будем свесна, чак и када га не видим.

Светло на крају тунела је неминовност, иначе то у шта сам ушла не би био тунел, него пећина. Тунел увек има два краја, а на излазу увек чека светло. Постоје два случаја када то светло не могу да видим: када је у тунелу кривина, па светлост не допире до мене, или када ми пажњу скрену мрачни детаљи у тунелу, због којих заборавим да је светло на крају. То нам се дешава у животу, свима.

Имам неки осећај да је све у реду и да идем ка некој својој животној визији сигурним кораком, ка том светлу на крају тунела, а онда ме нешто или неко спотакне на том путу. Прва, аутоматска, или боље рећи научена реакција је да се наљутим на тај ометајући фактор, да због њега негодујем, да се дурим или свађам. Већи део живота проводим управо настојећи да ту своју прву, аутоматизовану реакцију сузбијем, да је прескочим и одмах пређем на нешто кориснију, свеснију реакцију.

То је једно вешедеценијско учење у којем стално добијам нове лекције и домаће задатке. Када бих се спотакла о неки већи камен на том путу, умела бих дуго да се бакћем њиме. Зачуђено бих га испитивала са свих страна са питањем како баш на том месту да стоји таква каменчина.

Загледала бих га тражећи неки знак на њему због чега се баш ту затекао препречивши ми пут. И не ретко бих се љутила на њега, на онога ко га је ту оставио или наместио, у глави бих испредала сценарија по којима је неко намерно баш ту, на том местиу и у том тренутку ту велику препреку у мом животу поставио.

Само што не бих загрлила тај камен колико бих му сву своју пажњу посветила. У тим мтренуцима, потпуно бих из вида изгубила светло на крају тунела, и он би постао мрачан, загушљив, готово неподношљив. А ако бих само помислила на то светло, камен би већ био мање занимљив, потражила бих разлоге зашто сам се о њега спотакла и врло бих брзо наставила даље као оном светлу. Разлози обично буду моја непажња, нека брзоплетост или једноставно бивање изван садашњег трехутка, што увек проузрокује неку несмотренист. Дакле, разлог за спотицање, углавном буде моја несвесност.

Предано вежбам да будем присутна у садашњем тренутку и све су краћи периоди у којима заборављам на светлост на крају тунела, све краће грлећи камен који ме је омео на путу. Моја увереност да идем ка сјајном, све бољем и лепшем животу, појачава моју веру у светло на крају тунела и уместо љутње, буди захвалност према сваком камену који ме на том путу не осећује, него ме оснажује. Будно пазим да се у тунелу не заглавим, него ка светлу да наставим.

Нина Мартиновић Армбрустер

ninamartinovic.com

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести