За своје проблеме ми олако, без много размишљања окривљујемо стрес.
„Све ми је то од стреса.“ Кад то чујем, одмах се сетим једне особе из далеке прошлости која је умела да даје врло стручне дијагнозе за било који здравствени проблем „Све су ти то живци, на нервној бази“.
Верујем да је посезање за стресом као дежурним кривцем за све, последица вишедеценијске медијске хајке на ту појаву и сходно томе, поплаве понуда решења за исти тај стрес. Као да је стара добра тактика „направи проблем, па понуди решење за папрену цену“ и овде пронашла своју примену. Није ми циљ да омаловажим утицај стреса на наш живот, али дуго већ скупљам податке, а и искуства на ту тему и право је време да изнесем своје закључке. Стрес је енглеска реч и преведена на наш језик значи притисак.
Дакле, може да се каже и да смо под притиском, али из неког разлога, ми изгледа више волимо да кажемо да смо под стресом. Неким људима те стране речи и изрази, као да дају озбиљнији призвук ономе о чему говоре, или им звуче стручније, па се осећају важнијим док их користе. Било да се хватамо стреса или притиска као узрока за неко своје нежељено стање, у оба случаја ми скидамо са себе одговoрност за то стање. И без обзира на бројне покушаје стручњака да нам појасне како се стрес појављује и како функционише, ми као да одмах након што оптужимо тог стреса, закључујемо случај. Не занима нас више прича о њему. Занима нас да прогутамо неку пилулицу и да нам буде добро. Одмах.
А заборављамо да је стрес само један од начина на који реагујемо на одређене изазове у животу. Било да су ти изазови од стране наше деце, колега, шефа, пријатеља, непријатеља или од стране наших мисли због нечега што смо чули, видели, прочитали или се једноставно нечега подсетили, начин на који реагујемо на тај „изазов“ прави, или неправи тај стрес. Дуго сам била склона да сама себи направим притисак. Кад ми се деси неки проблем, ја се нервирам, негодујем, кукам или критикујем ако не могу одмах да га решим. Нисам знала да већина проблема не долази да ме мучи, него да ме нечему научи. О себи самој, наравно, то се подразумева. А потискивање нелагодности је отварање врата стресу. А ја сам била краљица потискивања и глумила сам јаку. Неки од вас су стрес претварали у бес, неки се преједали, неки се опијали, то је индивидуално.
Открила сам у међувремену начин, или цаку како да се осећам добро чак и ако проблем није одмах-решиве природе. Та цака за предупређивање стреса је дисање. Обратим пажњу на свој удах, замислим куда пролази до мојих плућа, а затим га лагано у свести испратим напоље. И са њим, тим удахом који се сада трансформисао у издах, пустим све што није љубав и радост. Фијуууу. Оде све што је ометало да се глава разбистри и онда глава може на миру да размисли. А расположење се промени и могу да наставим свој дан опуштеније. А ако већ подлегнете стресу, предлажем плес. Покрет или нека врста плеса може уз дах још брже да појача енергију. Како се звао онај шоу? Плес но стрес!
Нина Мартиновић Армбрустер
