Ко то каже ко то лаже да Србија нема море. Има. Судећи по томе како су се наши репортери раштркали по црногорском приморју. Тамо смо и видели како је Новак Ђоковић обележио годишњицу венчања. Потом једна је српска мајка која је направила поново хаос на приморју. Не може јој нико ништа, јача је и од судбине. Иако је било многих било ироничних коментара што се тазе баба зове, мајка Цеца је назаустављива као и торнади који су дували ових дана.
Шта нам је алтернатива? Изгледа Јелена Карлеуша. То ће изгледа увек бити у Србији од извора два путића. Или Јеца или Цеца. А можда је најбољи трећи пут - Луче из Касидола. Ако мене питате, прави пример је Мирка Васиљевић. Лепа, елоквентна, васпитана, одличан је пример. Биће четврти пут мајка. Проговорила је и о томе како се упознала са Вујадином и о односу са Марином Рајевић Савић и Дулетом Савићем. Кад погледате интервју са тако пријатном особом видите да не морају сви да буду под ту таблоидну модлу. Мирка је таблоидна колико треба али и са дистанцом како и треба с медијима. Довољно професионална да не буде надмена али пошто је и завршила новинарску школу и радила наш посао тачно зна колико тога може да понуди медијима.
Милан Марић је дао један од најнормалних интервјуа за „Тв лица као сав нормалан свет”. И кад желим да видим неко нормално биће увек одем на Јутјуб да се подсетим. Као што је Новак Ђоковић шоумен. Што год да уради он зна природу медија. Да ли кад је играо уз „Гаће” и Тап 011 или кад је певао са Мирославом Илићем, или кад је на Корчули отишао да му клапа пева „Кад ми дођеш ти”. Новаку су сада певали Тину Тарнер јер је он заиста „Тхе Бест”. Не само као спортиста, него као и неко ко јако добро зна шта је то наступ у медијима.
Велика се фрка дигла што је Кристина Ковач показала седе на свом инстаграм профилу. Одмах се створи нешто о чему ће медији да пишу. А да је Кристина мајстор да направи провокацију за медије, то знамо одавно. Да ли се у Србију почела враћати природност, иако смо сви помислили да смо постали једна велика силиконска долина? На Врњачком фестивалу, доминира стара гарда. Запалише публику и Вера и Ера. Вера је Вера Матовић а Ера Ера Ојданић. Све су то представници српске оптимистичке естрадне школе. И доказ да овде никада, па чак ни лети, не може бити досадно. Јул је некада био синоним за цвет у коси и Миру Марковић. Последњих пет година овај месец је синоним за поплаве од Грчке до Немачке. И да нема више класичне сезоне годишњих одмора. А кад дође август. Зна се, доћи ће време Светог Илије и приче о Олуји. И то је прича о нашем времену. Време је полудело. Људи су постали чудни. Тако да свако кога упамтимо по неком лепом појављивању на телевизији, остаје у сећању на ово време. Стога није ни чудо што ми је пала на памет легендарна песма Бијелог Дугмета „Кад заборавиш јули”. Некад смо јули памтили по летњим шлагерским фестивалима а сада по потопу, граду и грмљавини. Формати ТВ емисија остају јачи од аутора. Програм мора да се емитује, док звезде одмарају. Сад што су заменици лошији од оригинала. Није битно. Битно је да су наслови и вести дана увек хот и да догађаја увек има. Барем у јулу.
Александар Филиповић
