Чини ми се да се све претворило у једну велику телевизијску кафану. Одмах да рашчистимо - кафана за Нову годину није лоша ствар. Сетите се само концерта Томе Здравковића и глумаца који су певали с њим. То је Скадарлија или Осам тамбураша с Петроварадина уз Јанику Балажа. Ово је сада телевизијска кафана где су главне Александра Пријовић Прија и Маја Беровић, а репортерка Дневника најављује да наступају Сандра Африка и Бресквица.
Репертоар песама које уме да изведе Јована Јеремић је директни пренос музике са неког сплава, модерна реинкарнација емисије „А што не би могло” али у Новом јутру: „Ожењен сам, а ништа озбиљно”, „Љубавник на дуге стазе”, „Гинем, гинем, да ти скинем хаљину што шушти’”, „Нешто ми говори”... Ивица Дачић сав у чуду шта се слуша јер су њему у срцу „Миљацка” и „Романија”...
Такав је и био хумористички програм на РТС-у, неки непотребан недуховити игроказ. Да се уредница забавног програма променила, видели смо по сегменту званом „Кабаре’’ и што смо слушали „Мама Хуаниту” и „Само један дан живота”... Отрчах до ТВ Трезора да се сетим хумора из седамдесетих и осамдесетих година. Одох до Јутјуба да погледам Диско фолк и Фолк параду, а богами и Фолк метар.
Велика је разлика кафане у којој наступа Оливера Катарина и шатора у коме пева Венди. Добро, Венди је увек супер да се прави спрдња на Тиктоку. Како може да се направи софистицирани програм показала је Нова хрватска телевизија: „Поноћ је”, „Луда за тобом”, „Један дан живота”, „А ја сам негде рујно вино пио”, „А, сад, адио”, било је пуно српских песама отпеваних на леп начин.
Скечеви подношљиви, довољно да не смарају. Хрватска телевизија је сморила с концептом да буду паметни и интелектуални - „Година за памћење” је нешто најдосадније што сам икад гледао и уопште није за најлуђу ноћ. Спасило их је што су у данима репризе пуштали српске филмове „Муње” и „Лето кад сам научила да летим”... Брена је носила панталоне, била је промукла и није, гле чуда, рекламирала чарапе. Неда Украден је била прихватљивија за све и за РТС и за хрватско пучанство. Колико видим, Александра Пријовић је напунила Арену, али није пуштена да пева на тамошњим телевизијама. Зато је на Пинку имала шоу где памтимо једино огроман студио.
Нема више програма где ће рок певачи са тамбурашима певати своје хитове. Сетите се само некада РТВ-а и шоу програма где Рамбо Амадеус пева „Ракија, ракија” а „Рибља чорба” пева „Гастабајтерску”. И где Милић Вукашиновић са тамбурашима пева „Сећаш ли се, Сања’’.
Увек ћу се сећати новогодишњих Жељотека и какве су све комбинације певача знали да направе Јоца Адамов и Миња Субота. Зато је Телевизија Нови Сад имала култно место у ЈРТ шеми, а програмски архив јавног сервиса Војводине, злата вреди. Оно кад Балашевић пева о Династији на свој начин, а Даница Максимовић и Зијах Соколовић рецитују „Камен гори, вал се пјени, загрљени, загрљени”, а она одговара „Ситније, Циле, ситније, покажи ми најбитније”. Све је постала једна трендовска журка где се вечито пева по рефрен једне те исте песме. Програм као нека лесковачка мућкалица.
Сад регионалне звезде наступају по Будви, Котору за велике паре, људи путују да их гледају тамо, али их нема на нашим телевизијама. Постали смо самодовољни, затворени у своје естрадне торове. И с правом треба да се народ љути на друштвеним мрежама - Какав је то, бре, програм? Сваке године једно те исто! Или се иде у елитизам да то нико не може да гледа или је завладао тотални треш. И стално се питамо зашто „Жикина династија” и „Тесна кожа” по стоти пут? Баш да се гледа Растина исповест за први јануар није добар почетак Нове године или је и то постао тренд?
Ово није мишљење вашег колумнисте, преносим вам само утиске разочараног гледалишта које је своје ставове поставило на мрежу X, некадашњи Твитер и на Фејсбук. Или сам ја можда у криву, можда друштвене мреже нису постале реално огледало света? Али зашто сви буље у телефоне, а на ТВ-у само шалтају канале?
Вратиле су се деведесете у пуном сјају „Гори море, топе се планине” неко је направио супер кореографију на ту песму. Била је мртва трка између РТС-а и Пинка, ко ће бити гледанији. Јер никад више сјаја и бљештавила, а никад досаднији новогодишни ТВ програм. Све је било некако вештачки, пластично, силиконски. Није постојало ништа што су могле да гледају све генерације, целу ноћ, што је била одлика ранијих новогодишњих програма. Што би Прија отпевала без струје „Све по старом, моја рано, опет крећу ратови негде тамо”. Да, да, нова естрадна лица, али све по старом, моја телевизијска рано.
Александар Филиповић
