Најчешће се даје радницима у угоститељству, али и у другим професијама као што су таксисти, фризери, продавци... У неким државама је било забрањено, али је на крају ипак опстало давање бакшиша.
Код нас је оно распрострањено, а неки чак кажу да се може граничити са сивом зоном, јер поред давања напојнице конобару у кафићу, ми награђујемо и људе других професија као што су доктори, професори, полиција. У неким објектима конобар задржава бакшиш само за себе, док у другим је правило да се он равномерно распореди на све запослене у зависности од политике фирме у којој су запослени. Висина бакшиша је индивидуална, колико зависи од госта толико и од квалитета добијене услуге. Најчешће се бакшишом “заокружује” сума на рачуну, али није искључено да напојница буде “дебела” награда за љубазност и добру услугу.
Неки од конобара из локала на гласу у Новом Саду кажу да памте напојнице од 500 евра, али и да за цех, који је отприлике износио колико и поменут бакшиш, нису добили ништа од госта. Сматрају да култура давања бакшиша код нас није иста у свим деловима земље и да у том погледу предњаче Војвођани.
У неким земљама сувишно је давати бакшиш јер је већ укуључен у цену као што је то случај са скандинавским земљама и зато ваља обратити пажњу на рачун. Уколико постоји та ставка, од госта се не очекује бакшиш.
Данас је давање бакшиша најзаступљеније у Америци, где се сматра да је бакшиш у износу од 10 до 15 одсто цене на рачун обавезан, а може бити укључен у цену и приказан на рачуну. Тамо се расправа о култури давања бакшиша поново се распламсала после вести да запослени у првој Епл (Apple) продавници у САД, предлажу тражење бакшиша. Расправу о култури давања бакшиша у Америци се толико развила да неки мисле да измиче контроли.
Давање напојница у Америци је укорењено у друштво и понекад туристима и онима који се тамо нађу из других разлога, може бити тешко да то схвате. Сада је уобичајено да се на рачун додаје од 20 до 25 одсто од укупног износа, а тражење напојница представља изазов и за локалце и за посетиоце. Иако у САД постоји покрет за забрану бакшиша и помак ка правичнијим методама плаћања особља, напредак је спор.У неким објектима где нема класичне услуге као што су локали брзе хране, пекаре, шопови, постављене су тегле за бакшиш.
Такав обичај појавио се и код нас. У неким новосадским локалима брзе хране могу се видети поред каса кутије на којима стоји да служе за убацивање бакшиша.
У Јапану и Кини бакшиш се сматра увредом и свакако ће вратити вишак новца мислећи да сте се прерачунали. Марија Петровић из Сремских Карловаца, која је на мастер студијама у Јапану, потврђује да никако не сме да се оставља бакшиш у ресторану. И за неколико јена у стању су да трче за гостом да би их вратили. Она каже да не схватају напојницу баш као увреду, већ напросто не знају шта би с њом.
Означена као једна од најсрећнијих земаља на свету због егалитарног друштва, великодушности заједнице и благонаклоности према другима, Данска је држава чији народ не даје напојнице. Становници имају користи од већег бруто друштвеног производа по глави становника и бољег система социјалне заштите него у већини других земаља широм света, што значи да запослени у услужној делатности, таксисти и радници не зависе од напојница на исти начин.
- Постоје ресторани у којима је такво нешто немогуће, јер се храна наплаћује по тањирима. – каже Марија. – Гост скенира боје тањира и аутоматски изађе рачун. Све је аутоматизовано, поред стола пролази трака и када нешто наручи, гост то сам узме са тарке и стави на сто.
Запослени у услужним делатностима обављају тај посао са поносом, а захвалност им се најчешће исказује комплиментима, а посебно им прија ако их добију на јапанском језику, или дубоким наклоном. Једини изузетак од овог правила су риокани, традиционалне јапанске гостионице прекривене татамијем, односно посебним простиркама. Путници могу оставити новац особљу у кимону које вам припрема храну и смештај, али само када се то уради како треба. Напојница се не даје лично. Уместо тога бакшиш се оставља у посебно декорисаној коверти.
Кина је једна од земаља у којој је бакшиш некада био забрањен. Један од принципа који се поштују у Кини јесте да су сви људи једнаки и нико није слуга другоме. Давање бакшиша није обавезно и не очекује се, али се у последње време усталило у ресторанима и хотелима које посећују западњаци. Престижни хотели напојницу могу чак урачунати у рачун. Оно је постало уобичајено у Макау и Хонг Конгу. Дубоко укорењена друштвена норма у Северној Африци, на Блиском истоку и у Јужној Азији је концепт бакшиша, што значи давање напојнице или добротворне милостиње. Њега може директно затражити таксиста или туристички водич, или сугестивно шапутати продавац са уличних тезги, али на крају значи исто, тражи се поклон или мала напојница, без обзира на пружену услугу.
У Египту, извештава нас детаљно новинар Би-Би-Сија, такви су бакшиши уобичајени за раднике у ресторанима, таксисте, туристичке водиче и хотелско особље, али и за вратаре, хигијеничаре у тоалетима, обезбеђење и трговце. У афричким ресторанима је правило да се за бакшиш остави 10 до 15 одсто вредности рачуна, али некада је напојница већ укључена у цену. Водичима се оставља напојница од 10 долара по дану.
У Европи, идући од државе до државе, правила су другачија. У Француској “Сервице цомприс” значи да је напојница укључена у рачун, али је у реду оставити и додатни новац уколико сте били задовољни пруженом услугом. У Немачкој важи правило да се никада не оставља бакшиш на столу ресторана, него га треба директно дати свом конобару. Бакшиш у висини од седам до 13 одсто је уобичајен у ресторанима у Шпанији, иако нико неће реаговати ако се то и не уради.
Припремила: З. Мл.
