Ти простори одишу миром, па манастири нису само дом монаха већ и походиште многих боготражитеља и других знатижељника.
Лето које доводи велики број туриста на море, пружа многима прилику да одморе и тело и душу, а на подручју Будванске општине налази се осам манастира од којих немали број датира још из времена Немањића. Сви ови манастири чувају веру Паштровића, старог црногорског племена.
Манастир Прасквица који се налази недалеко од Светог Стефана у Црној Гори већ скоро миленијум сведочи о духовности на овом простору. Душа Паштровића, како га зову, овај манастир Српске православне цркве води порекло из 11. века, а централна црква Светог Николе датира из времена Немањића и пре неколико година прослављено је шест векова овог православног храма. Прва црква Свете Тројице саграђена је 1050. године, још док је црква била јединствена, четири године пре великог раскола цркве на источну-православну и западну-католичку. Име Прасквица манастир је добио по оближњем потоку који има мирис брескве – праскве.
Историја овог манастира привлачи сваке године велики број туриста који осим манастирског здања и цркве желе да се прошетају Јегоровим путем, који је с краја 18. и почетком 19. века направио једноруки монах, некадашњи руски властелин, Јегор Строганов. Он води од манастира до Челобрда, с ког се пружа предиван поглед на Будву, Бечиће, Свети Стефан, небо прошарано облацима и море... Ова прича о руском монаху, али и друге историјске чињенице о вези паштровског манастира и Руса доводе велики број руских туриста у Прасквицу и на нимало лако савладив степеник до Челобрда.
О историји ове духовне оазе причао нам је монах Гаврило, један од тројице становника Прасквице. Наводи да се од свог оснивања монашки живот у манастиру одвијао без прекида, иако је било много тешких раздобља које је Прасквица преживела.
„Главна црква у манастиру посвећена Светом Николи, заштитнику Паштровића, изграђена је 1413. године, а Балша Трећи, син Јелене Балшић, ћерке Кнеза Лазара, помиње се као њен ктитор. Међутим садашњи изглед добила је средином 19 века“, наводи монах Гаврило. „Црква је током времена претрпела разне промене, међу којима су земљотрес и освајања од стране Наполеонове војске која је запалила цркву. Чак су убијали монахе и односили све што је вредно.... Касније је црква дограђивана и постала је много већа и раскошнија него што је била у почетку.“
Доњу цркву краси иконостас направљен 1863. године, а иконе је насликао познати грчки иконописац Николас Пјотис. Унутрашњост краси и икона Богородице страсне, али и део фресака које су претекле од цркве спаљене у Наполеоново време. Горњу, старију цркву која се налази на гробљу и датира из 11. века красе фреске које је нацртао Радул, познати иконописац и фрескописац оног времена.
Сведок целог миленијума
Манастир Прасквица који се налази недалеко од Светог Стефана у Црној Гори већ скоро миленијум сведочи о духовности на овом простору. Овај манастир Српске православне цркве води порекло из 11. века, а прва црква Свете Тројице саграђена је 1050. године, још док је црква била јединствена, четири године пре великог раскола цркве. Име Прасквица манастир је добио по оближњем потоку који има мирис брескве – праскве.
Ипак, прича о Јегоровом путу, мами велики број туриста, јер он са собом носи и другу, занимљиву причу. Наиме, на манастирска врата у 18. веку закуцао је једноруки калуђер Јегор Строганов који је, због искупљења греха, одлучио да учини неко добро дело и заветовао се на ћутање. Како прича монах Гаврило, он је свако јутро с векном глеба и тиквом воде одлазио да гради камени пут. Недуго потом на манастриским вратима појавио се млади монах који се представио као Јелисеј. Због прелепог гласа водио је појање за певницом и био омиљен међу братством манастира. И поред инсистирања игумана манастира да буде рукоположен у јеромонаха, Јелисеј је то одбијао. Сваки дан пратио је погледом старца Јегора како иде да гради своју стазу. Након четири године боравка у Прасквици Јелисеј се смртно разболи и на самртној постељи затражи да се у келији види насамо са старцем заветованим на ћутањем. Предање каже да је Јелисеј тада скинуо монашку капу испод којих се указала дуга коса, а Јегор је препознао своју кћер коју је тражио много година.
Јелисеј је био високи официр царске Русије поносан на своју ћерку јединицу Јекатарину. Међутим, на једном балу Јекатарина се загледала у младог капетана. Букнула је љубав између њих двоје, али је капетан желео само авантуру што је погодило Јекатарину, али и њеног оца Јегора, па је младог официра изазвао на двобој. У двобоју бива рањен у руку, али убија капетана. Када се вратио кући, ћерке није било. Убрзо му је, од последица рањавања, ампутирана рука а он је кренуо од манастира до манастира да тражи своју јединицу и на крају је завршио у паштровском манастиру. Јекатарина која га је такође тражила, открила му је у последњим тренуцима живота свој идентитет и издахнула. Он је наставио још неколико година да гради стазу до Челобрда и кад је завршио посао ушао је у келију из које није више излазио. Убрзо је умро, а обоје су сахрањени у манастиру.
Ова прича привлачи многе туристе, али и богата манастирска ризница у којој се чувају вредне историјске и сакралне ствари. Ту су златни крст цара Душана, који је пренет из Високих Дечана да би био сачуван, путир руског цара Павла, даровна грамата руске царице Катарине, рукописно Јеванђеље из 1.600. године Гаврила Цетињца, поклон владике Данила, Балшин камени „сто од правде“ за којим је заседао племенски збор Паштровића, фреске и иконе непроцењиве вредности, међу којима и икона Светог Николе коју је насликао Преподобни Симеон Дајбабски, чије свете мошти данас почивају у манастиру Дајбабе.
Монах Гаврило каже и да манастир поседује један број маслина и живи од продаје хладно цеђеног маслиновог уља које се припрема на стари, традиционални начин. Имају башту, док су за одржавање зеленила задужене овце које пасу траву око маслина. У манастиру се могу купити и верски сувенири, књиге, али и ракије које су, такође, произведене у Прасквици. За оне којима је потребна веза са светом у ромингу, манастир има и отворен, бесплатан бежични интернет. Манастир пружа угођај за сва чула, па не чуди што га је најбољи српски тенисер Новак Ђоковић изабрао за венчање са изабраницом свога срца Јеленом. И тако се и он уградио у историју овог паштровског манастира.
Александар Савановић
